Сања Рељић: Маша је знала да припада одбојци

Имала је и Сања Рељић (девојачко Весел) и те како блиставих тренутака током кошаркашке каријере. Може да се похвали да је већ са 16 година заиграла за Партизан, нешто касније бранила и боје Црвене звезде. Међутим, уписала је име и у историју чувеног Хемофарма, пре него што је кренула и инострана одисеја у Грчкој (Панатинаикос), Италији (Алесандрија), Словачкој (Ружомберок) и Мађарској (Шопрон).

Иако никад није остварила жељене успехе и у дресу А репрезентације, углавном због турбулентних дешавања у земљи, с млађим селекцијама освајала је медаље на континенталним и планетарним такмичењима. Сања се данас налази ван фокуса јавности, уживајући у улози породичне жене, мајке и супруге.

Упркос прошлим временима, хроничари кошаркашких збивања увек ће да је подсећају на славне дане, чак и периоде каријере кад је и незванично завредела звање једне од најбољих играчица у самом крему – евролигашком друштву. Како данас, с временске дистанце, гледате на играчку каријеру и шта вам је, заправо, донела?

- Видим каријеру у којој сам освојила шест трофеја у националним првенствима и три трофеја у куп такмичењима. Приде, шест година играла Евролигу, стекла бројна познанства и пријатеље.

Колико је било другачије градити каријеру у односу на данашње услове, на располагању млађим генерацијама?

- Веома. Кад смо ми градили каријеру, били смо препуштени себи и принуђени да тражимо и крчимо сопствени пут.

Колико сте свесно утицали да Маша крене спортским стопама?

- Оба детета (син Растко; прим.аут) свесно смо усмерили ка спорту од малих ногу. Слали смо их у школице спорта, сматрајући да је то здраво за тело и дух.

Конкретно, како је то изгледало у Машином случају?

- Маша је као мала, већ са седам година, јасно и гласно рекла да жели да тренира одбојку. Покушавала сам неколико пута да је одведем и на кошаркашки тренинг, међутим, нисам успела, тачно је знала шта жели.

Да ли сте строжи као мама, или бивша спортисткиња?

- На ово питање би требало Маша да одговори. Главна и основна жеља је подршка у спорту, али и у животу. Маша и Растко имају подршку комплетне уже и шире породице.

А, да ли у кћерци видите себе?

- Маша је сва своја, паметна и специфична...

Шта бисте јој саветовали?

- Свако има свој пут и мора да га пронађе. Наравно, ја сам ту увек да пренесем искуство, да ли ће да буде примењено - зависи од Маше.

Како се проводи Ускрс у породици Рељић?

-  Ускрс волимо да проведемо у кругу породице. Трудимо се да то обично буде у нашој викендици, уз омиљено место за одмор, с татом Декијем и Машом.

Кад се осврнете на доживљено, из личног, али и из угла родитеља, да ли је било тренутака кад сте помислили да спорт нема више смисла?

- Наравно да увек постоји доза несигурности. Пре свега, најтежи су моменти повреда, тад човек мора да буде упоран и зна шта жели. На тај начин се и сви проблеми превазиђу.

Колика је заслуга спорта за психичку стабилност?

- Помогао је да будемо отпорнији на стрес, на разне успоне и падове.

Кад је реч о вашој каријери, како сте били прихваћени у Партизану као најмлађа кошаркашица?

- Различити типови особа, сходно томе - и различито прихватања младог играча. Свакако да је прва година углавном тежак период за све, поготово кад се уђе у сениорски састав.

Били сте и члан шампионске генерације Хемофарма, шта је по вама утицало на распад таквог тима?

- То се догађало 1999, кад је било бомбардовање. Много играчица је, с обзиром на то да је играло већ две године Евролигу, успело да пронађе ангажмане у иностранству, уносније и сигурније.

Низали су се, потом, ангажмани у Грчкој, Словачкој, Италији и Мађарској?

- Велико искуство! Како смо играли и првенство и Евролигу, сезоне су биле напорне с пуно путовања и успеха. Леп и другачији део каријере.

Али и болна тачка – због забране учешћа на Олимпијским играма у Барселони 1992?

- Тешко сећање... Били смо млади, несвесни да следећа шанса неће да дође.

Шта је било пресудно да завршите каријеру?

- У 34. години тело није могло више да испрати тај ритам. С друге стране, био је и период живота да се посветим породици (Маши и Растку).

Кога памтите?

- Наталију Хејкову, била ми је тренер четири, пет година. Налази се у Кући славних, уједно је и један од најбољих женских стручњака у кошаркашком спорту.

За крај, због чега је кошарка за вас интелектуално задовољство?

- Зато што је за врхунски спорт, као и за кошарку, неопходна интелигенција, брзина закључивања и реаговања. Мени је баш то пријало.