Једна кућа два шампиона - Џида

Суочите ли љубитеље бокса са загонетком „једна кућа, два шампиона”, добићете одговор к'о из топа: брат и сестра Џида!

Другачије није ни могло у дому оца Синише - кик боксера и мајке Иванке - каратисткиње: Филип (21) – најбољи до 70 и Николина (19) – доминанта у категорији до 51 килограм. Репрезентативци и понос Србије!

У празнично јутро заједно, из породичног гнезда на Канаревом брду, отвореног срца и слободне мисли пред читаоцима Журнала...

- А, знате ли да смо пре бокса тренирали теквондо, ја, на пример, осам година, од поласка у основну до првог разреда средње школе? – предухитрио нас је Филип, испуњеног обећања да у заказано време за интервју „обезбеди” и млађу сестру.

- Наравно, волела сам Милицу Мандић, ипак, узор ми је био брат – укључила се Николина, дарујући „унакрсном испитивању” нарочиту ноту.

- Логично: био сам у репрезентацији, вишеструки првак државе, с много медаља са међународних турнира... Нисам, међутим, био толико загрижен, рутински сам ишао у салу, само да бих нешто тренирао.

- Ја, с друге стране, нисам имала већих успеха, као што рече брат - сваког викенда такмичења, али то није било озбиљно као сад, у боксу.

- Први бокс меч изгубио сам зато што ми је махинално, као наследство из теквондоа, кренула горе нога! Зарадио сам јавну опомену...

- Волела сам да копирам Филипа, у бокс упловила с 15, мама и тата, као спортисти, нису имали ништа против. У почетку је то било рекреативно, ал' кад сам се заљубила и почела да нижем успехе... Другарима је постало чудно, разумем их: ми се, ипак, бијемо, није то за сваку жену.

- Нервирало ме је што је и Николина почела да тренира! Није ми бокс био за њу, нити пријатно да је гледам, али кад сам видео љубав и жељу – ко сам ја да јој забраним?

- Да ли сам се потукла с неким изузев у рингу? Нисам имала већих проблема. Брат би ме бранио...

- Умела је и сама! Али, Николина је дама, што да се мучи?

- Љубав сестре према брату нема границе. Видели сте и на „Монтенегро купу” у Будви с колико емоција сам пратила Филипов пут до трона.

- Знамо ми, понекад, да се и посвађамо! Ето, мало пре... Требало је да ме одвезе на једно место, није била баш неке воље. Зна, ипак, да сам јачи, вилени, ал' буде добра на крају. Ха, ха...

- Наравно, ја сам добар човек!

- На сестру сам био најпоноснији кад је освојила медаљу на омладинском Светском првенству. Све ми је изгледало нереално, у исто време огроман понос и подстрек да и у мом случају ништа није немогуће. 

- Ту бронзу из Будве, 2024, никад нећу моћи да заборавим. Сребро с јуниорског ЕП прошле године у Јерменији и поново – бронзу са Светског купа у Будви, такође.

- Ко ће да преброји све медаље?! Најдраже: злато с Балканског првенства прошле године на Палама, бронза са омладинског Светског купа у Будви, недавно злато с „Монтенегро купа” на истом месту, па сребро с међународног турнира у Грозном... Ничег од тога не би било без сјајних тренера, на првом месту – Ивана Поповића, низ година заједничког нам учитеља у Вождовцу. Затим, Ненада Маринковића, додуше, мало ређе с нама, па селектора Пиперског, Кубанца Хорхеа... Наравно, оца Синише, није ми званично тренер, али помаже, све увиђа, рекреативно вежба, такође, у клубу...

- Отац је, уз Ивана Поповића, најзаслужнији и за мој развој. Приближнија сам његовом стилу, заједно тренирамо, анализирамо сваки спаринг. Напредујем и уз селектора Мирка Ждрала, поготово сад по уласку у сениорску конкуренцију. Од колегиница у репрезентацији може много да се научи: Сара Ћирковић увек је ту за савет и подршку, Учитељица, како због професије из милоште зовемо Николину Гајић, прихватила ме је, такође, другарски. Говоре ми да радим на снази, осети се на црти старијим и искуснијим противницама...

- Николинино најјаче оружје је, по мени, доза агресивности... Лавље срце! Чак и ако некад није на истом нивоу с ривалком, то на тај начин надомести. А, физички сегмент... доћи ће с временом. Мене, с друге стране, красе брзина, осећај за ринг. Доста размишљам унапред, у пресудним тренуцима – имам срце. Упорност и ратнички дух, то ми је од оца, од мајке – жеља за победом! Сад сам, на пример, бацио акценат на блиску борбу – из клинча, плус финесе у одбрани.

- Уживам гледајући боксерке из Русије, Казахстана, Турске...

- И мени се свиђа такозвани „источни блок”. Олимпијски, наравно, ближи је мом стилу. Русија, Казахстан, Узбекистан... Можда се, ко зна, једног дана опробам и у профи рингу, тренутно – то је још далеко...

- Прво, Лос Анђелес 2028!

- Да, Олимпијске игре... Баш бих волео да Николина и ја одемо и заблистамо заједно!

Куцнусмо, све троје, у дрво... На боксерском небу, верујемо још јаче за два лета, сијаће две звезде идентичног назива – Џида!