Део душе и крвави дрес са бројем 8…

Паниониос се, присетио најболнијег тренутка не само у клупској историји већ и историји грчке кошарке – тренутка кад сен а утакмици Паниониос – Панатинаикос повредио Бобан Јанковић.

У објави на Фејсбук страници клуба потресан текст сећања на некадашњег играча Црвене звезде и болног 28. априла 1993. датума који је остао најболнија рана.

- Датум који је рана - 28. април 1993… Део душе који је заувек остао тамо… У дворани Неа Смирни. Четврто полуфинале плеј-офа. На нашем терену.

Наш Паниониос? Борили смо се. Дисали смо. Враћали смо се из минуса од 17 разлике срцем које није знало да се сломи.

Резултат је био 56:50 за Панатинаикос. Разлика се смањивала. А испред свих… Увек испред свих… био је један и једини Бобан Јанковић.

Бобан постиже кош… Поново виче: „Ту сам!”

На својим плећима носи читаву дворану.

И онда…

Стелиос Кукулекидис му досуђује фаул у нападу над Фрагискосом Алвертисом. Пета лична грешка. Искључење. Осам минута пре краја… Време је стало. Свет је утихнуо. Неправда се претворила у ватру у њему.

И у једном тренутку…

Бобан је пао. На паркет. Крв. Тишина. Лед. Слика која никада није нестала.

Нико није проговорио. Нико није разумео. Само душа која је горела пред очима свих. Од тог тренутка… Ништа више није било исто. Ни за Паниониос. Ни за грчку кошарку. Ни за нас. Ни за Бобана.

Али он је наставио. У инвалидским колицима. Са само 30 година. Али усправан духом. Увек усправан.

Борац. Ратник. Непоколебљив. Као што је одувек био.

Све до 28. јуна 2006… Када је његово срце… то огромно, неукротиво срце… престало да куца. И оставио је иза себе нешто што не умире.

Дрес. Крвави дрес са бројем 8. Који је заклетва. Сећање. Свети симбол. Нико га више никада неће носити. Постао је симбол. Паниониоса. Грчког спорта. Душе која се не предаје. Заувек припада Бобану Јанковићу.

А ми… док год постојимо… док год се сећамо…док год нас боли… викаћемо гласно… да се чује све до горе:

„Бобане, волимо те… Никада те нећемо заборавити”.