Да вас пут наведе у Панчево и било којим поводом покуцате на врата дома Ракоњаца, велика је вероватноћа да бисте се нашли у разговору о хицима и резултатима. У овој породици централна тема је стрељаштво, које представља више од спорта – свакодневницу, заједнички језик и начин живота.
Отац Љубиша као тренер, сестра Ива једна од најперспективнијих младих такмичарки, мама Љубослава у улози највеће подршке и главни јунак приче - Алекса, који са 22 године може да се похвали запаженим резултатима.
Једна породица, једна мета. Из таквог окружења долази Алекса Ракоњац, репрезентативац Србије пушком. Јуниорску каријеру крајем минуле године испратио је титулом првака Европе, у марту колекцију појачао сребром са Светског купа у Гранади, у априлу бронзом са сениорског континенталног шампионата. Приватно миран и ненаметљив, на стрелишту „пуца” на највиша достигнућа.
Шта бисте рекли некоме ко мисли да је стрељаштво лак спорт?
- На први поглед може да делује, међутим, кад неко први пут узме пушку или пиштољ, проба да погоди мету, а тек центар, врло брзо схвати да је неопходан тренинг, вежбање технике, али и психолошка припрема да би се дошло до нивоа где погађате центар, некад и свих 60 хитаца у мечу.
Зашто пушка, а не пиштољ?
- Немам конкретан одговор, кад сам дошао у стрељану дали су ми пушку у руке, то је тако остало до данас. Стизали су лепи резултати, није било потребе да размишљам о промени.
Крајем прошле године прешли сте из јуниорске у сениорску конкуренцију?
- Занимљиво је то што сам на истом такмичењу био у обе категорије. Јуниорску каријеру сам на затворио титулом првака Европе, а неколико дана касније сениорском сребрном медаљом у миксу са Александром Хавран.
Резултати говоре да није било тешко?
- Захвалан сам на лепом почетку сениорске каријере. На Европско првенство ове године сам ишао са великим очекивањима. Нисмо се показали у најбољем светлу у миксу, у појединачној дисциплини сам завршио 10, у трио такмичењу смо испали из финала за минималних 0,1... Нагомилао се инат, хтео сам освету! Последња је била Соло дисциплина. Фасцинантно ми је било колико сам имао самопоуздања, био смирен и током квалификационог дела и финала, које је и поред притиска било најбоље пуцање. И поред сребрне медаље био сам незадовољан због појединачног учинка, па сам се одмах усредсредио на припреме за Светски куп у Гранади.
Више о домаћој позорници?
- Редован сам учесник и освајач медаља, а посебно ми је драго што наступам за „Панчево 1813“, најуспешнији клуб Србије 2025, по први пут у историји. Као и земља, наша стрељачка заједница је мала у односу на државе Европе и света, али упркос томе на националном нивоу стварамо респектабилан број младих освајача међународних медаља.
Наредни изазови ове године?
- Главни фокус је на сениорском Светском првенству, где ће се делити прве квоте за Лос Анђелес. Пре тога нас очекује и Европско првенство у малокалибарским дисциплинама, као и још два Светска купа, у Минхену и Каиру.
Сигурно маштате о Олимпијским играма?
- Наравно, то би била круна свега. Сваки тренинг, такмичење, медаља, кораци су ка том циљу. Игре су конкретна мета, не само сан. Пре тога, хоћу да се наметнем у врх сениорске конкуренције ваздушном пушком на светском нивоу.
Које такмичење или медаљу посебно памтите?
- Злато на јуниорском ЕП 2025. После неколико месеци на Светском купу успео сам да поставим и јуниорски европски рекорд 632,5 кругова. Нешто што не могу да опишем речима.
Шта помислите кад сте на ватреној линији?
- Покушавам да не мислим, тачније, да се концентришем на наредни хитац. Стрељаштво те учи да живиш у садашњем тренутку. Нема места за за бригу о резултату. Кључна је рутина, дисање, мирноћа. Кад ми то пође за руком, резултати обично дођу.
Породично сте у стрељаштву?
- То је код нас прави породични посао. Тата је наш тренер, сестра Ива једна од перспективнијих јуниорки, овог лета одлази на Универзитет Кентаки у САД, где ће наставити школовање и такмичење. Такмичимо се и заједно у микс дисциплини. Наравно, има здравог ривалства, али то нас обоје гура напред. Кад у породици имате људе који разумеју шта вас мотивише, који су ваши проблеми и какав је осећај победе, то је непроцењиво.
Колико је спорт често тема у породичним разговорима?
- Углавном је то и главна тема! Тешко је не причати о стрељаштву кад нас троје из породице учествује у стрељаштву. Наравно и мама је укључена, прати сва дешавања и бодри нас.
Љубиша је истовремено и тренер. Како раздвајате његове две улоге у Вашем животу?
- Те две улоге се често преклапају, што и не мора да буде проблем. Код куће имамо прилику да боље анализирамо тренинге и наступе на такмичењима, пошто имамо више времена за разговор. Такође оно што мислим да је добра ствар у односу са тренером је отвореност и поверење.
СТУДЕНТ ФОН-А
Да нисте стрелац, чиме бисте се бавили?
- Тешко питање, стрељаштво је за мене саставни део живота. С обзиром на то да студирам на Факултету организационих наука, можда бих се окренуо нечему везаном за технологију или организацију. Размишљам како да останем у спорту и после такмичења, тако да могу и касније да допринесем развоју стрељаштва.
Ко је Алекса приватно, шта су Ваши хобији?
- Приватно сам миран и волим да уживам у простим стварима - проводим време са пријатељима и породицом, лепом времену, природи, путујем. Стрељаштво захтева велику концентрацију и дисциплину, па ми је одмор заиста одмор.
НАСЛЕДНИЦИ ЗОРАНЕ И ДАМИРА
Стрелци попут Зоране и Дамира, да ли су њихови резултати притисак или мотивација?
- Искључиво мотивација. Они су легенде српског стрељаштва, доказ да је све могуће. Занимљиво је што сам дошао у фазу да заједно тренирамо, путујемо на такмичења, стојимо раме уз раме, а некада сам са одушевљењем гледао њихове резултате. Александра Хавран и ја смо у 2025. прекинули њихову вишегодишњу доминацију у избору за најуспешније стрелце Србије, али то не значи крај, већ да морамо да наставимо истим темпом.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
