Брђовић се сели у Русију: Увек ћу навијати за Раднички!

У понедељак се у Крагујевцу није само славила још једна титула, те вечери затворено је једно посебно поглавље. Барем за сада. Стратег Алекса Брђовић се од Радничког опростио на најлепши могући начин.

На почетку тренерске каријере 2021. вратио се у тим из срца Шумадије као неко ко га познаје до сржи – као бивши играч, наследник имена које носи тежину, јер је његов покојни отац, легендарни одбојкаш Дејан Брђовић, неко ко је одавно уписан у историју клуба. Али, оно што је Алекса урадио је његова прича.

Уз бившег техничара Раднички је без пречица ишао узлазном путањом, све до данас, кад се званично може рећи да се у Крагујевцу поново игра најбоља одбојка у Србији. Последње две године, популарни Ђаволи владали су домаћом позорницом – 2024/25. окићена је дуплом круном, недавно завршена сезона почела је трофејом Суперкупа и испраћена је другом узастопном титулом шампиона.

Био је то и Алексин славни испраћај. Није само да је он Радничком донео много, него и обрнуто. Уз све хероје које су носили црвене дресове 32-годишњак је постао трофејни тренер и званично проглашен најбољим у избору ОСС за 2025.

Нови изазови га чекају у Русији на клупи Оренбурга, али оно што остаје иза њега се не пакује у кофере. Остаје систем, победнички менталитет, приче које се памте.

Како из ваше перспективе изгледа друга узастопна титула и потврда доминације Радничког?

- Мање еуфорично него прошле године, кад нам је било прво финале после дуго година. Било је узбудљивије и стресније него сада. Вероватно многи нису очекивали да буде овако лако, али Војводина је направила велики успех само уласком у финале. Ушли су са шесте позиције у плеј-оф и оставили последње атоме снаге у четвртфиналу и полуфиналу, верујем да су зато пружили слабије партије сад. Нама је то олакшало посао, ипак, били смо у форми за плеј-оф. Показало се да смо убедљиво најбоља екипа у Србији.

Колико је овај успех већи с обзиром на то да су вас мучили распоред, повреде?

- Други дан припрема Милутин Нејић је рекао да не може, има проблем са коленом. Имали смо среће да Давиде Ковач није имао клуб и желео је да дође код нас. Први део сезоне је био добар, али смо имали много утакмица, старија смо екипа, а играли смо на три дана до јануара. Било је нормално да дође пад, у једном тренутку сва три примача су била повређена. Све се то десило пре финала купа.

У тим тренуцима веровали сте да може да дође до овакве завршнице?

- Увек верујем у своје играче, поготово што су сви код мене две године осим Бојовића. Сташевић је био пре две сезоне, Ковач исто… Познајем њихов квалитет, знао сам како можемо да играмо и да ће кад тад све доћи на своје.

У последње две године играли сте пет финала, да ли је континуитет заправо најтежи део успеха?

- Баш сам причао са директором клуба, били смо трећи, па други, сад две године играмо финала. Сваке године смо у прве четири екипе, што је био циљ. Увек има добрих екипа, сви желе да буду ту и играју Европу. Ми смо успели да одржимо континуитет, који је најважнији.

Каже се да сте од Радничког направили шампионски тим. Шта је био први корак кад сте дошли?

- Постао сам тренер са 28 година. Сви су коментари били негативни и не знам да ли је неко веровао осим директора, који ми је дао шансу. Наравно, прихватио сам и имао срећу – подршку клуба, сваке године добре резултате и добре играче. Ако немате играче и добре људе у тиму, све је џабе. Стварно сам срећан, овај клуб ће увек бити у мом срцу. Шта ће се десити не знам, али увек ћу навијати и пратити Раднички.

Колико је вас Раднички променио као тренера?

- Једна од промена је тај мањак еуфорије. Био сам миран, знао сам да ћемо играти добро и да ће доћи трофеј. Имао сам феноменалне момке, никакав проблем четири године и све заслуге иду играчима. Напорно су радили од почетка припрема и имали велику жељу да се одбрани трофеј, иако имамо играче коки имају доста година и искуства. Као Душан Лопар, четврту годину игра финале и узима титулу, а и даље је жељан и гладан.

Ова титула долази у тренутку кад одлазите у Русију?

- Није могло боље. Опростио сам се трофејом и то првака државе. Нисам још свестан, четири године није мали период, поготово за тренера. Много сам времена провео са овим људима. Биће сигурно тешко, али такав је живот и посао. Велику шансу да се окушам у иностранству нисам могао да пропустим.

Зашто баш Русија?

- Тамо сам играо две године, познајем језик. Тешко је ући у тако јаку лигу, где је само један тренер странац и то Костадинов, који је тамо 10 година. Познајем и лигу, неке старије играче, менталитет. Добра је ствар и за нашу одбојку, да што више тренера иде у јаче лиге – закључио је Брђовић.