ВРЕМЕПЛОВ – Малбашић: Трофеј је за многе био незамислив

Стојан Малбашић је један од бивших играча Борчевих фудбалера са најдужом верношћу бањалучком клубу, јер је целу каријеру посветио актуелном шампиону БиХ. Није играо у клубовима тзв. „велике четворке”, није одлазио у иностранство. Бањалучанин је рођен 15. септембра 1959.

- Сада сам у финим годинама. Рођен сам у једном од најлепших градова на свету. Било је прилика да негде одем, али цео живот остао сам у мом граду. Мене је моја Бањалука везала за себе, па мој клуб, мој Борац. То је још дечија љубав. Умем да ценим оно што је моје. Зато сам цело време остао у Бањалуци и Борцу - прича Стојан Малбашић.

После млађих селекција за први тим клуба из града на Врбасу заиграо је почетком осамдесетих година прошлог века. Многи су тренери радили с њим и дугује им велику захвалност.

- Нажалост, већина њих преселила се у вечност. Не могу да не поменем Хуснију Фазлића, Илију Миљуша, Османа Спахића, Ненада Гавриловића... Сви они су на свој начин на мене оставили траг. Тражили су и научили су ме. Касније сам на све то што сам стекао у раду са њима надоградио.

Данас је тачно 39 година од Борчевог подвига, кад је тадашњи друголигаш СФРЈ надвисио фаворизовану Црвену звезду и у крајишку лепотицу стигао је трофеј, позлаћен  за сва времена. Малбашић је одиграо цео меч на некадашњем стадиону ЈНА, под повредом. Са ове временске дистанце, каже он, успех плаво-црвених из Платонове је немерљив.

- За све ове године колико Борац постоји, то је био највећи успех. Било је незамисливо да можемо славити. Имали смо у финалу за ривала велику Црвену звезду, али Борац је имао групу момака који су успели да остваре оно што се сматра немогућим.

Убрзо затим Борац је ушао у Прву лигу Југославије. Бањалучани се нису никога плашили, од Љубљане до Скопља, и многи су пред њима капитулирали.

- Југословенска лига била је међу пет најјачих у Европи. Сви наши представници на међународној сцени далеко су догурали. Црвена звезда је 1991. била европски и светски клупски првак. Била је част играти против Стојковића, Савићевића, Просинечког, Мијатовића, Јарнија, Шукера, Бобана... Такмичење је имао велики квалитет. Велика је штета што Југославија није могла да учествује на ЕП у Шведској 1992, освојила би трофеј. У Бањалуци нико није могао гарантовати да ће нас победити. Као домаћини, многима смо помрсили рачуне.

Малбашић и другови 1992. освојили су Митропа куп, а дуел са Фођом остао им је у најлепшим сећањима и успоменама.

- Прошле године сам пехар носио у Италију. У Фођи праве музеј, хтели су да имају копију тог трофеја. Ми сваке године обележавамо и освајање Митропа купа и оно што смо остварили 11. маја 1987. на стадиону ЈНА. То су успеси којих се присећамо са великим поштовањем. И то се не може и не сме да се заборави.

Да нису уследиле суморне године и да није дошло до трагичних збивања у БиХ, Борац су многи видели међу озбиљним кандидатима за шампиона Југославије.

- Ми смо 1991. разбили „велику четворку”. Освојили смо четврто место. Никад се не зна докле смо могли да одемо, јер се све срушило ратним збивањима. Имали смо циљеве, много бисмо показали, али није нам се дало.

По завршетку играчке каријере Малбашић је у Борцу био све, само није припремао кафу запосленима – или можда јесте и то. Борац је од реорганизације фудбалског спорта у БиХ био шампион и освајач Купа БиХ. Заслуге за то припадају и Стојану.

- У реорганизацији, а прво се играла лига Републике Српске, Борац је пролазио кроз тешка времена. Велика беспарица, много је људи прошло кроз клуб. Онда смо 2010. били прваци. Три пута смо испадали из Премијер лиге БиХ. Неки људи нису помогли колико су могли. Међутим, појавио се Вицо Зељковић, млад, диван човек. Као да је сам Бог сишао са неба на Градски стадион. Решене су финансије, подржали смо га. Сваке године Борац игра у Европи и од његовог доласка сад смо обезбедили трећу титулу.

Бањалучани ће 4. јула обележити век постојања. Малбашић са нестрпљењем ишчекује тај вредни јубилеј.

- Од тих 100 година у Борцу сам провео 54. Зато ме и то мотивише да будем срећнији и поноснији. Учествовао сам у многим успесима. Надам се да ће клуб имати још великих остварења. Верујем да ћемо квалитетно обележити 100. рођендан. То су Борац и Бањалука заслужили.

„Моји су другови бисери расути по белом свету”, каже непролазна песма Бајаге. Где су његови саиграчи са којима је остварио подвиге у Београду 1987. и Фођи 1992.

- Чујемо се често. Имали смо неке годишњице које су нас окупљале. Виђам често Дургутовића, Билбију, Шпицу. Нажалост, више нема Каралића, Беширевића, Јаковљевића и Побора. Чујем се са Липовцем, Матајом, Лупићем. Божур Матејић се вратио да живи у Бањалуци, често се подсетимо се дивних времена. И они који нису из Бањалуке, воле је и данас, јер су сви презадовољни градом.

Стојан Малбашић је једно од најзлатнијих имена у дугој и пребогатој историји Борца и фудбалске Бањалуке. А злато увек има своју високу вредност.

Непомућен сјај...