Залепио сам папир и написао 45,90 секунди, сваки дан сам ишао на тренинг с том сликом...

Из Прибоја, града који није имао велике услове ни атлетску инфраструктуру, Милош Раовић кренуо је путем о којем многи само маштају. Дечак је с једним кофером, огромном жељом, вером у себе и тврдоглавом упорношћу стигао у Београд решен да успе и остави дубок траг у краљици спортова.

Дисциплина 400 метара била му је судбински предодређена - истом стазом некада је трчао и његов отац, али од првог дана желео да изгради сопствени пут и име.

Током 16 година дуге каријере постао je једно од препознатљивих имена, учесник светских и европских првенстава, троструки шампион Балкана и човек који је границе померао снагом карактера.

Лични рекорд од 45,96 секунди био је много више од броја на семафору, представљао је доказ да непоколебљива вера, дисциплина и истрајност могу да надјачају бол, повреде и тешке тренутке. Никада није био спортиста који трчи против ривала, највећа борба увек је била са самим собом и штоперицом.

Менталитет једног од најбољих српских четворостоткаша своје генерације издвојио га је од других, а данас, у улози тренера, исту страст и знање преноси младима. Нова трка момка из града на Лиму тек је почела - овога пута с циљем да ствара нове шампионе.

Како су изгледали ваши почеци у краљици спортова?

- Три године тренирао сам свашта, скок удаљ, скок увис, док сам у троскоку освојио прву медаљу. На почетку нисам имао одређену дисциплину, све је кренуло из игре и на тај начин сам заволео атлетику. Желео сам да будем свестран, да спознам сваку дисциплину и тако најбоље видим где припадам. Отац је, такође, трчао на 400 метара, па сам и генетски највише предиспозиција и потенцијала показивао на тркачким дисциплинама. Занимљиво је да сам увек желео било шта друго да радим, само да не морам да трчим – истакао је уз осмех Милош Раовић на почетку разговора за Спортски журнал.

Дисциплина 400 м важи за једну од најтежих, како сте је доживљавали?

- Дефинитивно најнапорнија за тренирање. Као трка није, брзо прође јер је минут најдуже што може да траје. Многе ствари треба да се обједине у једно: снага, експлозивност, издржљивост, брзина. Припреме су биле јако тешке, али у исто време осећао сам се феноменално. Што је већа патња, то је већи осећај задовољства који не можеш другима да опишеш, мораш да доживиш. Било је мучно и паклено, после неких трка растављао сам се са животом, једва сам долазио к себи, 45 минута само сам седео у месту, нисам могао да се померим, мишићи су били укочени... изгледало је језиво.

Који тренутак у каријери сматрате најемотивнијим?

- Кад сам морао да донесем одлуку и пресечем да се више нећу такмичити на професионалном нивоу. Сматрао сам то као својим поразом, читав живот се бориш за нешто и онда у једном тренутку напустиш оно што волиш и све престане. Било ми је јако тешко, у једном тренутку сам и заплакао. Видео сам да више није то то, да не иде путем којим бих желео и требало да иде. Изубио сам жељу и вољу, нисам себе више видео у овоме, ништа ружно нити лоше нисам доживео, једноставно нисам желео да радим ништа на силу. Ово је спорт који волим највише на свету и нисам желео да га замрзим.

Како сте се носили с поразима и неиспуњеним очекивањима?

- Сви волимо да побеђујемо, али увек треба бити и реалан. Никада нисам гледао на противнике с љубомором, већ сам им се одушевљавао и желео да их победим. Посматрао сам конкуренцију као мотивацију, а ако изгубим - у реду је, нисам био тужан или разочаран, прихватао сам пораз као саставни део спорта. Било ми је битно да знам да сам дао све од себе, онда сам и сам са собом био миран. Док сам био пионир губио сам од момака који су се касније дивили мени и мом трчању, прошло је свега три године између та два периода.

Знали сте да ћете једног дана остварити циљ и истрчати 45 секунди?

- Био сам веома свестан кад сам рекао оцу да желим да истрчим за 45 секунди, веома пажљиво сам то рекао, али с толиком дозом самопоуздања да ни у једном моменту нисам посумњао да ће се то и догодити, да ме је пет пута питао – одговор би био исти. Снажно сам веровао да ће то остварити, написао на папир 45,90 секунди и залепио изнад кревета, свако јутро сам се будио и ишао на тренинг с том сликом у глави. Знао сам да то неће лако доћи, биле су муке, и те како је било тешко, веома напорно до те мере да се скоро и одустане. Вера је била кључ, долазила је из тренинга, јер знам шта сам све уложио да бих био у прилици да остварим циљ. Мораш да имаш вере у себе, не може тренер да верује више од спортисте, то онда није добро. Треба да имаш јаку веру у себе, толику да се уплашиш тога што желиш, али и да те мотивише у исто време.

У Прагу 2015. на Европском првенству покидали сте задњу ложу?

- На припремама смо радили спринт, осетио сам као да ми се мишић истеже и да је кеса која се вуче позади. Стао сам због великог бола, ногу нисам уопште могао да подигнем. Одмах сам знао да сам доживео истегнуће, али ми нико није веровао, јер смо отишли одмах на снимање и ултразвук на загрејаном мишићу ништа није могао да покаже. Ноћима нисам могао да спавам, имао сам велику патњу, помериш се мало и боли те. Ништа од тога није морало да се деси да сам одморио три, четири дана, али људи у мом тиму су ми говорили да то није ништа, да ћутим, да ће проћи, правили смо бандаже... Отишао сам у Чешку с тим да ми пукне задња ложа, колико год то звучало парадоксално, није било другачијег начина да ми људи поверују у оно што осећам и говорим. Кад се то и догодило, шок тадашњег селектора Слободана Поповића и тренера Мирјане Стојановић био је невероватан, схватили су да су погрешили. После тога сам осећао револт према њима, љутњу, мржњу, али после смо се измирили. Много ми је било криво, могао сам да спречим, пресечем и кажем да не желим да се такмичим.

Суочили сте се с још једном великом повредом?

- Пре десет година осетио сам бол у пети, у почетку је био као свраб. После је почео да се повећава, чак и кад загрејем болело ме је много, а кад се охлади било је несносно. Мислио сам да је само упала, отишао сам да снимим и видео да у пети имам као трн који је морао да се разбије. У току једне трке, случајно је дошло до судара мене и пријатеља, толико је ударац у пету био јак да сам пао на лицу места. Два сата нисам уопште могао да станем на ногу, а седам дана сам био на штакама... испоставиће се да ми је друг помогао, јер је успео да разбије трн. Осмог дана сам почео полако да се ослањам, а већ 14. имао сам осећај као да се никада ништа није десило.

Кад се подвуче црта – да ли сте извукли максимум из себе?

- Јесам, зато и кад сам пресекао знао сам да сам дао све од себе, никада се нисам штедео. Јер, да сам могао боље – сигурно би тако и било, а да ли сам вредео за више, верујем дубоко да јесам. На неки начин можда Бог сматра да нисам заслужио више, јер је мислио да ћу полетети. Тада је мој максимум био 45,96 као што свуда и пише, у књигама српске и светске атлетике. Остаје жал за неким стварима, али сада ме то као тренера мотивише у раду са такмичарима, желим да не греше тамо где сам ја.

Шта је најтеже у менторском послу?

- Док сам био активан спортиста долазио сам на тренинге, имао већ спремно шта радим, кад и колико. Тренер те саветује, усмерава, прати како си спавао, психолог је, пријатељ, отац, мајка, све... Јако је битно кога ћеш да изабереш за тренера, данас можеш све да нађеш на интернету, све је модернизовано и доступно, свако може себе да назове тренером, али потребно је да ти каже шта није добро и да исправи где грешиш. Многи од њих се нису школовали за то, никад се нису бавили професионално спортом и управо тај моменат ме је мотивисао да направим корак и пређем у тренере.

Колико вам је помогао тренер и кум Милош Салашки?

- Много ми је значио, помогао ми је да остварим лични рекорд, био ми је мотивација и уз њега сам почео другачије да гледам неке ствари. Најважније што сам научио је да не може све одмах и сад, већ да ће доћи, али да мора да се гради временом, као и да будем реалан и да поставим ствари на право место. У великој мери је заслужан због чега сам сад тренер, давао је препоруке за мене и тако сам добио прве клијенте. Имамо веома сличне животе, после спортске каријере, дали смо отказе на пословима и ушли у тренерске воде. Веома сам му захвалан на свему!

Како гледате на данашњу генерацију атлетичара?

- Велики је проблем што омладини у великој мери недостаје мотивација, желе резултат преко ноћи – немогуће је. Увек им понављам и мало сам суров по том питању, али ако мислите да може онда одмах идите кући и немојте да се бавите овим. Нигде ништа не долази лако, а поготово у атлетици и индивидуалном спорту где си сам за себе и вредиш онолико колико се дајеш. Не може ни више ни мање, ово је спорт истрајности и стрпљења – што више трпиш, то је бољи резултат на крају. Кад дођеш на стазу, ти си сам против штоперице, дал' трчао 100 метара, 400 или полумаратон, и даље си ти и време. Не може нико други да трчи уместо тебе, није то колективни спорт где ћеш некоме да додаш лопту, овде си сам шта год урадиш.

Где видите себе у будућности?

- Животна жеља ми је да будем селектор. Најлепша ствар је кад се осећаш корисним, кад помажеш спортистима да успеју, путујеш и део си екипе. За сада, ипак, себе видим у тренерском послу, сматрам и верујем да могу да будем добар. Знам колико сам предан, одан послу и колико верујем у оно што радим. Тренерски посао ми је привлачан и изазован, а тек треба да градим свој пут – закључио је Милош Раовић.