„Сетио сам се Самуела и ризиковао са Родригаом”

Дејан Станковић сијао је од среће после треће дупле круне са Црвеном звездом. Трофејни тренер деловао је исцрпљено по завршетку финала против Војводине у Лозници, глас му је био промукао, али је као и увек пред новинарима био исцрпан и прецизан.

- У првом полувремену имали смо шансу преко Марка Арнаутовића и погођену стативу после реакције голмана Војводине Росића. Нисмо ушли добро у меч, али разумем играче. Крај сезоне се ближи и није исто играти сад и на почетку или средином сезоне. Међутим за мене су играчи победници јер знам шта су морали да ураде и колико су енергије потрошили. Дали су све од себе и могу само да осећам захвалност према њима, такође и према клубу што ми је омогућио да доживим ове емоције. Попео сам се код навијачима како бих им указао поштовање. То је неописиво! Овако нешто може да приреди само Црвена звезда – усхићено је почео Станковић.

Потом се шеф стручног штаба клуба из Љутице Богдана осврнуо на игру Војводине:

- Честитам Новосађанима и колеги Мирославу Тањги на квалитетној игри и заиста добром отпору. Могао је меч да оде на обе стране.

Родригао, стрелац изједначујућег гола, био је с разлогом највише апострофиран од представника седме силе у разговору са Станковићем:

- Прошла ми је кроз главу утакмица Интера и Сијене кад смо губили 1:3 код куће и на крају победили. Тад је наш тренер Жозе Мурињо убацио штопера Валтера Самуела у шпиц. Кад сам изашао на терен пред друго полувреме прво сам Родригаа послао на загревање. На 1:2 за ривала знао сам да ћу да убацим Бразилца као шпица. Зашто и како?! Јавило ми се. Да нисмо освојили пехар говорили бисте да сам луд, али нисам. Знао сам шта желим и могу да добијем од Родригааа. Знао сам и да ћу ако изједначимо да вратим на формацију 5-3-2. Што се каже, имао сам план Б. Није била лудост већ сам тачно знао шта радим.

Подсетили смо Станковића да је исто учинио 1. априла 1992. у Софији легендарни тренер Вујадин Бошков водећи Сампдорију у тријумфу против Црвене звезде у првој групној фази Купа шампиона,, увођењем штопера Срећка Катанеца на позицију шпица, што је прво донело изједначење, касније и победу Ђеновљана од 3:1.

- Далеко је то сећање за мене. Прошао ми је кроз главу меч Интера и Сијене. Имали много кадровских проблема у припреми дуела са Војводином. Било је играча који су били на клупи за резерве, али нису могли да уђу у игру. Тако је кад се дође до краја, сад ће у јуну да буде годину дана од почетка сезоне. Осећам велику захвалност према играчима. Мало нас је исцрпело финале.

Станковић је током финалног меча скоро изгубио глас, док су поједини играчи након пенал серије и победе легли на траву и плакали… Жртву је поднео и први асистент Вићенцо Сасо, помоћни тренер Црвене звезде, зарадивши црвени картон због прославе гола.

- Па, добро… То је фудбал. Добио је црвени и тренер голмана Супић. Било је картона на обе стране. Спектакуларно финале. Био сам фокусиран на меч, нисам хтео ништа да препустим случају… Шест узастопних дуплих круна је велики успех за Црвену звезду. Кад сам дошао у децембру сам говорио да се клуб много променио, да систематски ради добар посао: Звездан Терзић, Светозар Мијаиловић, Марко Петровић, Марко Марин… Тај „функционерски блок” из првог мандата је постао знатно озбиљнији у мом другом мандату и ради озбиљан посао. Знам колико се они жртвују и шта све треба да ураде како би Звезда ишла напред. Није лак посао. На крају сви кажу: „е, лако је. Верујте да није лако бранити дупле круне и освајати трофеје. Још једном честитке клубу и огромна захвалност са моје стране.

Тренер шампиона и победника купа упитан је да ли је на бољу игру у наставку против Војводине утицала  његова промена у вођењу утакмице и генерално смиреност коју исказује у другом мандату.

- Можда сад много мирније сагледам детаље. Драме на полувремену није било. Само сам тражио да постигнемо један гол и после тога да видимо како ће даље да се одвија меч. Није срамота ни да се изгуби. Финала су чудна, једна лопта, прекид… Само сам тражио стрпљење и да не радимо ствари које никад нисмо, што би се рекло да измишљамо топлу воду. Спремили смо меч како смо желели. Настојали смо да оптеретимо одбрану Војводине са два шпица и много лопти шаљемо иза њихове одбране. Само ми је важно било стрпљење и један гол. Да ли сам се променио?! Не знам. Као сваки човек пун сам врлина и мана. Променио сам се довољно да бих био рационалан у оваквим тренуцима – закључио је Станковић.