Данас је 36. рођендан Спортског журнала… Ваш прозор у свет спорта отворен је 17. маја 1990. Радовали смо се европским, светским и олимпијским медаљама, поносно описивали Звездино освајање Европе и планете у фудбалу, Партизаново кошаркашко пењање на кров континента, израстање Новака Ђоковића у најбољег тенисера свих времена и спортисту света... Поносни на свих 12.868 бројева, присећамо се сваког, с пуно ентузијазма направљеног...
Спортски журнал створен је као што се ствара репрезентација у било ком спорту. Наш селектор, тадашњи уредник спортске рубрике Политике, Зоран Поповић саставио је свој тим у априлу 1990. За сваког од нас који смо тада први пут крочили у зграду Политике, тај чин представљао је скрушени улазак са страхопоштовањем у новинску институцију... Било нас је 55 различито васпитаних, с потпуно другачијим погледима на свет и проблеме око себе и сви са једном жељом: да запушимо уста онима које Зоран Поповић није „позвао у новинарску репрезентацију“ а који су нам предвиђали месец, два, највише три – излажења...
Живели смо за 16. мај и стварање првог броја Спортског журнала... Штампан је у данас нестварних 100.000 примерака и то само у једном издању, јер се због квара у штампарији није правило „београдско“.
На жалост, због утицаја стресног посла на здравље, Зоран Поповић се први повукао из медијске битке с конкурентима... Његову функцију преузео је Александар Тијанић... Запањио је првим говором, поготово нас који у њему нисмо видели репрезента озбиљне новинске куће:
„Ја сам Александар Тијанић и све што сте чули о мени, истина је. На полувремену губимо 0:3, али, ја верујем да можемо да победимо на крају, а ко не верује, може одмах да напусти екипу“!
И заиста, екипу су напустили уредник фудбалске рубрике Слободан Момчиловић, оперативни уредник Миодраг Симеуновић, уредник међународног спорта Јован Деспић... Још неки...
Пет година млађи од најмлађег запосленог Момчила Јокића, био сам, наравно, убеђен у тријумф тима у којем су поред нас двојице присуством успех гарантовали кошаркашки вук Данило Шотра, рукометни „владар“ Павле Ерцег, одбојкашки ауторитет Зоран Петровић, за бокс неприкосновени Момчило Дабић, искусни фудбалски хроничар Радисав Гвозденовић, чувар малих спортова Бранимир Васић, уредник дописничке службе Слободан Симић... тениски фанатик Војин Величковић, најјача шаховска рубрика на свету: Ђорђе Стефановић. Слободан Остојић, Сања Вуксановић... и прегршт хонорарних сарадника спремних да искористе прилику за писање: Светлана Вујчић, Михајло Тодић, Предраг Сарић, Драгослав Вишњић, Александар Станковић, Милан Стојиљковић, Радован Максимовић, Сашо Илијоски, Игор Јагличић...
Александар Тијанић брзо је себи обезбедио статус најбољег новинара и уредника који је радио у Спортском журналу... Оштрим критичким текстовима, храбрим похвалама, помпезним насловима и одбојним ставовима према јуришницима који су ван куће желели да уређују новину, смењују уреднике са рубрика, новинаре са сектора... трасирао је стазу којом су касније ходали новинари и уредници.
Отцепљење Словеније, рат у Хрватској и Босни и Херцеговини, економске санкције и херметичко затварање Србије чак и у свету спорта, у време највеће економске кризе у нашој земљи, представљало је опасност за спортску новину. Спортски журнал опстао је, међутим и тада под командом повратника у лист Миодрага Симеуновића и за време бомбардовања 1999. године, за време главног уредника Момчила Јокића, пре свега захваљујући фанатичној оданости новинара, фоторепортера и осталих који су учествовали у прављењу новине која је више од пола године садржајно имала све осим извештаја са спортских догађаја јер се такмичења нису ни одржавала због ничим изазване зликовачке НАТО агресије на нашу отаџбину.
У међувремену Журнал је одолевао и бочним ударима других новоформираних медија. Један за другим стварани су и после неколико месеци гашени АС, SQ, Екипа, Курир спорт, Сутра, Газета... Спорт 24... Одолели смо и медијским јуришницима петооктобарске револуције и кризним штабовима састављеним од највећих нерадника у кући чија кадровска решења су допринела да се уруше и угасе „Експрес“ и „Темпо“, ТВ и Радио Политика... Пре тога, Спортски журнал постао је казнена радионица за вишак запослених с мањком воље за рад из Темпа 1997, али и „социјална мека“ за оне које други нису желели после гашења Темпа и Експреса... Постао је, тиме се поносимо, школа новинарства из које су изашли данас најбољи новинари других медија: Предраг Милинковић, Небојша Вишковић, Павле Живковић, Жикица Бабовић, Игор Јагличић, Александар Петровић, Милун Нешовић, Предраг Сарић, Мирослава Милановић, Владимир Тодоровић, Бранко Спасојевић, Тања Добросављевић Ћук, Никола Стаменић, Дарјан Недељковић, Александар Јоксић и многи други...
Времена и новинари се мењају, Спортски журнал је стицајем околности прошле године и свој велики формат, додатно увећао, али је остао доследан кодексу новинарства, медијским принципима и настојањима да странице напуни најновијим вестима и извештајима упркос чињеници да данас имамо рокове које читаоци не разумеју, али ми морамо да поштујемо – 19,30 за „прво издање“ и 24,00 за „београдско“...
Поштовани читаоци, хвала Вам што пуних 36 година верујете Спортском журналу.
Зоран Стојадиновић,
Главни и одговорни уредник
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
