Рукометна репрезентација Србије исписала је једну од најлепших спортских прича последњих година и остварила велики подвиг пласиравши се на Светско првенство после драматичног двомеча са селекцијом Мађарске. У тренуцима када су многи сумњали, када су сјајне момке сви видели као аутсајдере против једне од најјачих европских репрезентација, они су показали нешто што не може да се измери статистиком – срце, карактер, веру и огромну жељу да се изборе за грб Србије.
Од самог старта било је јасно да Србију очекује изузетно тежак задатак. Са друге стране терена налазила се моћна Мађарска, селекција са великим искуством, врхунским играчима, огромним буџетом и моћним клубовима. Мало ко је веровао да Србија може да направи подвиг, али управо у таквим ситуацијама рађају се највеће победе и најлепше спортске приче.
Први меч у Нишу показао је да ова генерација Србије има нешто посебно. Пред пуним трибинама, уз невероватну подршку навијача, наши рукометаши одиграли су меч за понос. Борили су се за сваку лопту, за сваки дуел, за сваки педаљ терена. Ниједног тренутка нису одустајали, чак ни онда када је било најтеже. Управо та енергија, та заједништво и вера донели су Србији велику победу од два гола разлике, победу која ће се испоставити као кључна у борби за Светско првенство.
Међутим, сви су знали да прави пакао тек следи. Реванш у Веспрему, у храму мађарског рукомета, био је највећи могући тест за ову генерацију. Играти у таквој атмосфери, под огромним притиском, против репрезентације која пред својим навијачима ретко губи, захтевало је не само квалитет, већ и огромну психолошку снагу. И управо ту је Србија показала колико вреди.
Наши играчи нису поклекли пред притиском. Напротив, показали су карактер шампиона. Иако је Мађарска током меча покушавала да сломи отпор Србије и анулира заостатак из Ниша, наши рукометаши су издржали сваки налет. Борили су се до последњег атома снаге, гинули један за другог и ниједног тренутка нису дозволили да се изгуби вера у успех. На крају, Мађарска јесте славила минималном разликом, али то није било довољно да заустави Србију на путу ка Светском првенству.
Тај последњи звук сирене у Веспрему означио је много више од обичног пласмана на велико такмичење. Означио је повратак Србије тамо где јој је место – међу најбоље рукометне репрезентације света. После разочарања и пропуштеног претходног Светског првенства, овај успех има посебну тежину. Ово није само спортска победа, већ доказ да српски рукомет има будућност, да има играче који су спремни да се боре до краја и да носе дрес Србије са огромним поносом.
Оно што овај успех чини још већим јесте чињеница да је ово Светско првенство уједно и квалификационо за Олимпијске игре. Управо зато овај пласман има огроман значај не само за садашњост, већ и за будућност српског рукомета. Србија је добила прилику да се бори за место на највећој спортској сцени, међу најбољим репрезентацијама света, што је сан сваког спортисте.
Ова генерација рукометаша показала је како се бори за своју земљу. Показала је да се срцем, заједништвом и вером могу померити границе и победити чак и онда када те сви отписују. Управо зато ће ови мечеви против Мађарске остати упамћени као пример храбрости, поноса и истинског спортског духа.
РАУЛ ВРАТИО ПОБЕДНИЧКИ КАРАКТЕР
Доласком Раула Гонзалес, репрезентација Србије добила је много више од селектора — добила је вођу, визионара и човека који је успео да пробуди оно најважније у екипи - веру у себе. Тамо где је некада било несигурности, данас се види дисциплина, самопоуздање и јасан победнички менталитет.
Гонзалес је успео да „скоцка” тим на начин који се не виђа често. Унео је ред, систем и препознатљив стил игре, али пре свега улио је момцима уверење да могу да се носе са најјачима. Сваком играчу пронашао је праву улогу, направио компактну и борбену целину и вратио Србији оно што је дуго недостајало — карактер победника.
Против Мађарске, Србија није изгледала као екипа која се брани од фаворита, већ као тим који тачно зна шта ради и како жели да дође до циља. Тактички, утакмица је била постављена беспрекорно. Одбрана организована до детаља, напади стрпљиви и паметни, реакције са клупе правовремене — све је носило печат селектора који савршено чита игру. Управо у таквим мечевима види се величина тренера.
Пласман на Светско првенство није дошао случајно, нити на чист индивидуални квалитет. До њега се дошло радом, дисциплином и јасном идејом коју је Раул Гонзалес усадио репрезентацији. Он је један од најзаслужнијих што Србија поново изгледа као озбиљна рукометна сила, тим који има и главу и срце.
БРАВО ЗА РУКОМЕТНИ САВЕЗ СРБИЈЕ
Рукометни савез Србије је повлачењем потеза да за селектора доведе Раул Гонзалеса показао да жели озбиљан, модеран и победнички рукомет. Довођење тренера таквог реномеа није био само добар избор — био је то потез који је вратио веру у српску репрезентацију. Гонзалес је човек који иза себе има огромно искуство, трофеје и ауторитет једног од најбољих тренера данашњице, а Србија је у њему добила лидера који зна како се прави велики тим.
Али, овога пута није само селектор био на висини задатка. Рукометни савез Србије је показао шта значи права организација. Кампања „Сви за Ниш” погодила је право у срце народа и одјекнула на најбољи могући начин. Атмосфера која је створена око репрезентације била је нешто што српски рукомет дуго није осетио.
Дворана у Нишу била је премала да прими све који су желели да буду уз Србију. Тражила се карта више, а утисак је био да би и дворана од 10.000 места била мала за енергију и љубав коју су људи желели да пруже националном тиму. То је најбољи доказ колико је народ поново препознао емоцију, борбу и заједништво које ова генерација носи.
Рукометни савез Србије беспрекорно је организовао читаве квалификације и учинио све да репрезентативци и стручни штаб имају максималне услове. Од подршке селектору, преко организације утакмица, до стварања атмосфере заједништва — све је било на нивоу великих европских савеза. Играчи су осетили да иза себе имају систем који верује у њих, а то је у модерном спорту огромна ствар.
Посебно велики гест био је и то што је Рукометни савез Србије организовао три аутобуса навијача за Веспрем, како би репрезентација и у најважнијој утакмици године имала подршку са трибина. Та слика заједништва, где Савез, тим и народ дишу као једно, управо је оно што прави велике резултате.
Све што се дешавало око ове репрезентације показало је да Србија поново гради озбиљну рукометну причу. Уз Раула Гонзалеса, подршку Савеза и народ који је стао иза тима, српски рукомет је добио оно што му је највише недостајало — јединство, веру и осећај да поново можемо да будемо део европског и светског врха.
ДАРКО ЂУКИЋ: СВЕ СМО ИЗДРЖАЛИ
Дарко Ђукић је први пут лопту добио у 45. минуту и „мртав хладан“ је послао три пута у мрежу, хируршки прецизним шутем:
- Вратило нам се за све претходне неуспехе, а, искрено било је време да се и ми мало радујемо. Искрено, мислим да смо доминирали у обе утакмице и могу слободно да кажем да је у Веспрему Мађарска имала домаћинско суђење, али смо и то издржали и победили. Били смо сјајни у финишу, у одбрани пре свега и морам да истакнем да је ово наш добар почетак са Раулом Гонзалесом. Надам се да ће бити још пуно славља. Морам и да се захвалим Нишлијама на подршци у првом мечу, јер без њих не би било овога – рекао је Ђукић.
СТЕФАН ДОДИЋ: СВАКА ЧАСТ РАУЛУ
Сјајне партије у две утакмице са Мађарском пружио је Стефан Додић који је показао праву класу.
- Ово је победа за све наше људе и за нашег Лазара Кукића. Много нам је недостајао у овим битним утакмицама. Свака част и Драгану Пешмалбеку, који се лавовски борио у обе утакмице, прави је ратник. Потрошили смо емоције и снагу у финишу, играли дуго седам на шест, што је захтевно, али добро смо издржали. Нашли смо систем који нам одговара и морам рећи, свака част и селектору Раулу како је припремио ове мечеве – рекао је Додић.
МИЈАЈЛО МАРСЕНИЋ: ИГРАЛИ СМО ЗА КУКИЋА
Капитен репрезентације Србије, Мијајло Марсенић се лавовски борио на црти са горостасним играчима Мађарске.
- Ово је победа за Лазара Кукића који није био ту, али је мислима с нама. Најсрећнији сам капитен на свету. Освојио сам Лигу шампиона и Бундеслигу, али ово стављам у исту раван. Веровали смо, гинули за сваку лопту. Морам да се захвалим и навијачима, били су сјајни и у Нишу, и у Веспрему, али искрено, само сам њих чуо и уживао у сваком тренутку. Што се тиче реванша, нисмо ни ми добро одиграли неке ситуације у финишу, али смо у одбрани били фантастични. Поносан сам на наше младе играче. Рекао сам да морају да верују Раулу Гонзалесу, јер је то најбољи тренер на свету. Заслужили смо коначно да се нама једном врати за све поразе које смо губили несрећно, а ово је велики импулс за наш рукомет – рекао је Марсенић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
