Од напуштене бебе до шампиона

Један од најбољих наших боксера, човек који се синоћ у Ложионици борио да одбрани сребрни појас, Томислав Вукомановић борац је од рођења! Од првог дана живота сјајни боксер је водио битку за преживљавање, јер су га родитељи са свега два месеца оставили и више му се никада нису одвео на погрешну страну, што је случај са многим штићеницима дома без родитељског старања. Уместо тога, Томислав се посветио спорту, где је упознао тренера Душка Зорића у Кик бокс клубу Свети Георгије и он је постао његов отац, како га данас и зове.

Томислав је такође завршио државни Факултет за физичко васпитање и спорт у Бања Луци, а уписао је и мастер студије.

Он је своју животну причу поделио за Бокскаст…

– Остављен сам са два месеца у дечијем дому Рада Врањешевић и ту сам провео највећи део живота…

Вукомановић је наставио:

– Живот у дому је можда мало другачија стартна линија, иако деца тамо имају све услове, од хране, медицинских средстава, шта год је потребно, ту је на дохват руке. Не могу да будем патетичан и кажем да ми је нешто недостајало. Породицу нисам добио рођењем, али сам је стекао кроз спорт и свој матични клуб Свети Георгије. Ту сам добио идентитет, све оно што је потребно да се изградим у личност каква сам данас. Светог Георгија сла-вим са поносом.

Томислав је описао и како је било живети у дому без породице, нарочито код неких великих празника.

- Никада нисам размишљао да ми нешто недостаје, јер сам тако научен у клубу, не тражим никакве изговоре, не волим да кукам. Свима је тешко, али свако мора да пронађе и онај задњи атом снаге, да пружи максимум, јер само тако можемо нешто да постигнемо у животу.

Како сте почели да се бавите боксом и колико је Зорић имао утицаја на вас?

– Дошао сам са десет година на први тренинг. Пре тога су се одржавале хуманитарне ревије које је Зорић организовао у циљу промоције спорта и помагања угроженима. Као дете задесио сам се на једној ревији, свидео ми се спорт, али нисам био фасциниран. Први пут када сам дошао у салу, највише ме је везала та његова љубав. Сећам се да ме одмах питао да ли желим да тренирам, а потом ми је рекао да ћу бити његов шампион. Сад се најежим када се сетим тога. То ме и везало да останем у боксу, а касније је и породична атмосфера у клубу утицала на моју одлуку, јер ми је надокнадила све што нисам имао.

Да ли сте имали контакт са биолошким родитељима или не-ким од чланова породице?

– Нисам у контакту са њима, нити су они покушавали да ступе у контакт са мном. Имам једног рођеног и једног полубрата брата, са њима сам у контакту. Али, своју праву и истинску породицу већ имам, тако да ову биолошку и не гледам. Враћати се у прошлост нема никаквог смисла, већ сам све прошао, нема потребе да се враћам. Моја породица је Душко, његова супруга, клуб и другари.

Колико је тешко било финансирати тренинге?

– Кад је требало први пут да се плати чланарина, дошао сам код тренера и рекао да сам из дома и да не знам да ли ће се васпитачи љутити ако тражим новац, јер им ни-сам рекао да идем на бокс. Он ми је одмах рекао да ни-када ништа нећу платити и наредних петнаест година је све он финансирао – рекао је Томислав Вукомановић.