Век Борца - Симбол живота и Републике Српске (ФОТО)

Господска улица у Бањалуци, само ретки знају да носи назив по народном хероју Веселину Маслеши, заједно са Тргом Крајине и паркићем код Народног позоришта била је поприште прославе 100. рођендана Фудбалског клуба Борац. Колектив славне прошлости основан је на данашњи дан, 4. јула 1926, имену је кумовао управо Веселин Маслеша који је на оснивачкој Скупштини делегатима рекао:

- Уколико желите да се борите за своја радничка права нека се клуб зове Борац!

Тако је и било, родио се клуб који је прерастао у истински покрет младих, а данас носи идентитет целог једног народа у Републици Српској. Без борца много тога у фудбалу не би ни имало смисла.

Постоје датуми који се памте, јубилеји који се обележе... Постоје и ретки тренуци кад историја застане, један град окрене иза себе и са поносом каже – вредело је. Такав је управо стоти рођендан Борца. Један век стао је у име које данас значи много више од фудбала.

Борац је одавно престао бити само клуб. Постао је успомена, завет и осећај. Постао је део Бањалуке, њеног карактера, поноса и достојанства. Као Врбас који неуморно тече кроз град, тако и Борац већ сто година протиче кроз животе људи, спајајући генерације које се можда никада нису упознале, али су заједно плакале после пораза и славиле након победа.

Колико је само дечака први пут потрчало за лоптом сањајући да једног дана обуче црвено-плави дрес? Колико је очева држало синове за руку водећи их на стадион, не слутећи да ће им тог дана поклонити љубав која ће трајати цели живот? Колико је мајки прало блатњаве копачке, колико је супруга делило и радост и тугу својих фудбалера, колико је навијача остављало глас на трибинама верујући да управо њихов повик може променити ток утакмице? То се не може избројати.

Највећи успех у стогодишњој историји Борац је остварио 29. маја 1992, тачно годину после тријумфа Црвене звезде у Купу европских шампиона. Бањалучани су тад у Фођи освојили први и једини међународни трофеј – Митропа куп победивши прво домаћина у финалу, потом и мађарски Вашуташ на пенале. И данас велики сребрни пехар краси клупске витрине на Градском стадиону.

Борац је тад био последњи југословенски клуб који је играо на међународној сцени пре увођења санкција Савета безбедности Уједињених нација, али је уједно понео и барјак тек формиране Републике Српске створене 9. јануара 1992.

- Република Српска и ја смо рођени истог дана различите године и трофеј освојен у Фођи наш је најлепши и најбољи поклон за њу. Испраћени смо тихо и као аутсајдери у Фођу јер смо у претходном југословенском шампионату били четврти, а вратили смо се са пехаром исписавши историју Борца – рекао је Зоран Смилески, тренер Борца у Фођи 1992.

Борац се у том периоду борио за свој опстанак, да преживи. Добио је специјалан статус у Фудбалском савезу СР Југославије и био 19, придружени члан Прве лиге, те је на тај начин наставио такмичарски континуитет као клуб регистрован у Београду, а утакмице је играо у Бачу, Костолцу... Тада се видело колико заиста пријатеља клуб има.

- Велики посао за Борац тад су одрадили Миљан Миљанић и Бранко Бато Булатовић, председник и генерални секретар ФС Југославије. Снагом ауторитета и аргумената убедили су УЕФА да Борац добије специјални статус и да се то није догодило велико би питање било да ли би клуб уопште преживео. Све се завршили на најбољи начин. Био је то можда и најтежи период у историји клуба – истакао је Томо Марић, тадашњи директор Борца.

У Бањалуци се још увек памти и успех клуба од 11. маја 1988. кад је Борац у финалу јубиларног 40. издања Купа Југославије освојио трофеј Маршала Тита као први и једини друголигаш у историји овог такмичења. У драматичном финалу на тадашњем стадиону ЈНА побеђена је велика Црвена звезда 1:0, поготком Сенада Лупића у 60. минуту. Пао је велики тим који се спремао за највећу сцену, Бањалучани су ушли у легенду и незаборав.

- Мало ко је веровао да тада можемо да победимо Црвену звезду, али ми играчи смо имали неки чудан осећај, нешто нам је говорило да можемо да изненадимо. Тај успех у Београду је вечност – истакао је Стојан Малбашић, данашњи председник клупске Скупштине, тад играч од којег је кренула акција за победнички погодак.

Борац се никада није мерио само головима и трофејима. Његова величина увек је била у људима, у онима који су га стварали кад није имао готово ништа осим имена, бранили кад су долазила тешка времена, остајали уз њега и онда кад су други одлазили. Такви људи не стварају само клуб. Они стварају легенду.

Борац је преживео ратове, промене држава, политичких система и друштвених уређења. Мењале су се генерације, мода, стадиони и правила фудбала, али једно није – кад на терен изађу црвено-плави, срце Бањалуке куца другачије.

Европске ноћи, титуле, велики тријумфи и болни падови – све је то део исте приче. Приче која није увек била лака, али је зато стално била часна. Прави шампиони нису они који никада не падну. Прави шампиони су они који после сваког пада пронађу снагу да устану и наставе, у шампионском стилу. А, Борац је то чинио безброј пута.

Данас, кад обележава век постојања, пред нама нису само фотографије пожутеле од времена, нити странице испуњене именима и резултатима. Пред нама су лица људи који више нису међу нама, али јесу у сваком камену Градског стадиона, дресу са грбом Борца и аплаузу који одзвања трибинама здања смештеног на Тргу Републике Српске.

Њима дугујемо највеће хвала.

Сто година касније Борац није стар. Он је само богатији за хиљаде прича које ће се препричавати док год буде фудбала у Бањалуци, за генерације које су га носиле у срцу, за љубав коју ниједно време није успело да умањи. Зато овај јубилеј није крај једног века. Ово је почетак новог. Борац није наследио своју историју – он је свакога дана изнова ствара.

Док год буде дечака који сањају црвено-плави дрес, док год буде навијача који ће запевати и кад је најтеже, док год буде људи који ће у имену Борца препознати део себе, клуб неће бројати године. Бројаће срца која куцају за њега.

Постоје јубилеји који се обележе и они који се осећају. Борчев се осећа у сваком срцу које већ сто година куца у ритму црвено-плавих боја.

Нисмо сигурни да је Веселин Маслеша пре стотину година био сигуран и знао у шта ће Борац израсти, али је имао визију и наслућивао је да ће клуб имати значајну улогу у друштвено-спортском амбијенту.

Фудбалски клуб Борац данас је симбол живота и Републике Српске и ново чудо на европској фудбалској мапи...