Рајаковић: Наша кошарка је спој америчке кошарке и српског менталитета

- Српска кошарка је комбинација америчке кошарке и српског менталитета. Тај спој направили су легендарни тренери Аца Николић и Ранко Жеравица, који су седамдесетих година прошлог века били на усавршавању у Америци - сматра тренер НБА лигаша Торонта Дарко Рајаковић.

У ексклузивном интервјуу за Танјуг Рајаковић је рекао како је репрезентација Југославије која је доминирала почетком деведесетих била "Голден Стејт пре Голден Стејта", да је Милош Теодосић најбољи плејмејкер у историји, а Никола Јокић најбољи српски кошаркаш свих времена.

- Жеравица и Николић  провели су по неколико месеци у раду на УЦЛА са Џо Вуденом, а на раду на Северној Каролини са Дин Смитом. И то њихово искуство тамо, које су они донели у Србију,.тада у Југославију, је променило кошарку. Наша кошарка је постала нека врста, нећу да кажем копије, јер су они били довољно интелигентни да науче, али да не копирају, већ да прилагоде нашем менталитету. Плус, на основу Креше Ћосића који је исто тако амерички ученик - истакао је Рајаковић.

Имали смо толико фантастичних тренера, креативних, паметних, интелигентних, да су успели то знање које је стицано, да уобличе, додао је он

- Зашто је то битно? Мислим да репрезентација Југославије крајем 80-их година, и ако гледамо Европско првенство у Италији, које се играло 1991. године, пред сам почетак рата, где смо апсолутно доминирали, начин како смо играли, ми смо били Голден Стејт пре Голден Стејта. То је била једна једноставна игра, на основу квалитета играча, један штос који је постојао у игри, висока интелигенција и брзина доношења одлука, то је красило нашу школу кошарке. Ствари су се дешавале брзо, мењале се, кошарка се мењала итд. И онда долазимо до тога да нам Бог увек подари неку талентовану децу и неке виртуозе.

По мом мишљењу, Милош Теодосић је најбољи плејмејкер у историји кошарке, као додавач, као асистент. И опет, Никола Јокић, мислим да је најбољи додавач на позицији центра. И један и други су постали то, не зато што су тренери викали на њих: "Немој то да радиш", већ су им дозволили да имају креативност у игри и дозволили су неке грешке које су биле саставни део игре, нагласио је Рајаковић.

- Велико је питање како би се Никола Јокић развијао да је дошао да игра у млађим селекцијама Звезде или Партизана. Остао је да игра у малом тиму, пронашао га је Мишко Ражнатовић на основу исечака из новина, значи неке његове бројке, бројеве скокова, поене, и тако даље, што га је заинтригирало да пошаље свог скаута да види како тај момак изгледа. Никола требало да пређе да игра у Барселону, али је утакмицу где су из Барселоне дошли да га гледају одиграо катастрофа, па су они одустали. Да би остатак приче био једна невероватна прича: да је дошао у НБА као пик друге рунде драфта и постао најбољи играч у свету. Никола је изузетан професионалац. Никола јако воли кошарку, јако је посвећен кошарци. Мислим да његова прича коју он жели да пласира, "коњи и кошарка није битна", мислим да то није тако.

Њему је кошарка изузетно битна, репрезентација му је изузетно битна, он жели да буде шампион. И заиста, пратим га, од 2019. године кад смо били заједно са репрезентацијом Србије и невероватно колико је сазрео као особа и као играч у односу на тај период, нагласио је тренер Торонта.

- И колико је научио ствари, прилагодио ствари. И сваки пут када га видим да игра за репрезентацију, када се врати у НБА, видим га као бољег играча. Видим га као шампиона. Ми у Србији мора да будемо изузетно поносни, то је најбољи српски кошаркаш кога смо икада имали. И да, да, стварно имамо ту част и привилегију да живимо у његовом времену и да имамо прилику да гледамо Николу, и да недоступно можемо да на телевизији погледамо његове мечеве, и да он са толиком љубављу и страшћу игра за репрезентацију Србије и да игра ове прозоре сада.

Рајаковић се присетио и свог тренерског почетка.

- То је било 2. августа 1996. године, значи за неких 10 дана биће 30 година, од кад сам почео да радим као тренер. Била је онако једна интересантна ситуација, престао сам да играм, имао сам 16 година и већ сам тад знао да моја играчка каријера неће ићи у том смеру, да нећу бити ни Радмило Мишовић, ни Жељко Обрадовић, ни Владимир Андроић. Тако да сам одлучио да почнем да радим као тренер. И то је била тешка одлука, јер сам много волео да кошарку, много волео да играм, а опет, тај рад са младим играчима ми је доносио много задовољства и много среће и узбуђења, тако да са те стране је била лака адаптација. У тој првој години, почео сам са кампом на Борчевим теренима, да тренирам млађе селекције. Касније сам био помоћни тренер са кадетима и јуниорима, што су, у ствари, били играчи моје генерације, тако да после годину и по дана сам постао и први тренер јуниорске екипе и буквално моји бивши саиграчи су били играчи у тиму. Тако да је и то било једно врло интересантно и лепо искуство.

Стварно верујем да нас Бо гводи кроз живот и да нас ставља у неке ситуације где сами не знамо зашто се нешто дешава и како се дешава, истиче Рајаковић.

- На турниру Кошарка без граница на кампу у Тревизу сам имао прилику да упознам људе из НБА и људе из италијанске кошарке, који су ме касније препоручили Сан Антонију. То је било једно јако битно искуство за мене, да сам живео и радио у Србији, радио у Црвеној звезди, а у исто време имао прилику сваке године два или три пута да одем у Америку и да се усавршавам. И било је врло интересантно: сваки пут кад одем на седам дана, 10 дана, толико ствари нових видим, толико покупим неке позитивне енергије. И увек, по доласку у Србију, сам говорио: "Е, сад ћу ја то да применим овде". И та енергија ме је држала два дана, док се не суочим са реалношћу овде. И онда сам одустајао од тих неких ствари које сам учио тамо и одувек је постојала жеља да будем део једног таквог система и да могу да радим у таквом једном окружењу као што је НБА.

Рајаковић је говорио и о утицају легендарног Радмила Мишовића на развој кошарке у Чачку.

- Не знам баш да ли има везе са водом и са Моравом, али генерално, овај град је имао невероватну срећу да има једног аса као што је Радмило Мишовић. Много људи не зна какву каријеру је он имао и шта је радио и колико је био испред свог времена и какав је он генијалац био на терену и генијалац ван терена. Ја сам имао прилику да седнем са њим у друштву, и имали смо и са Миланом Петронијевићем, са Пецом, када смо са тренером који је из Чачка, где смо радили заједно, и баш смо причали о његовом шуту. И он каже, кад сам почео да шутирам, нико није радио скок-шут, сви смо шутирали са земље, и то је било то. Каже, и онда су се почели појављивати неки виши играчи да блокирају шутеве. Каже, ја размишљам шта да радим, ја не могу више да наставим да шутирам овако, каже, ја морам да почнем да скачем. Нико га није научио скок-шут, него он је сам дошао до закључка да мора да промени нешто. Да скочи да би могао да шутира. И легендарне и митске су приче о њему, како је он тренирао и како је интензиван његов тренинг био шута, да у року од 30 минута, не знам, то је број, 500-600 шутева, све у покрету, све у спринту. Тако да, кад одрастате у граду где је једна таква величина постојала и где млади играчи долазе, и где могу да гледају њега као таквог, нормално да играчи покушавају да копирају. Тако да мислим да је велика заслуга Мишовића, зашто је велики број шутера из овог града,  и град је такав да нисмо Никшић, нисмо Могрен, па да на улици шетају људи од по 210. Немамо ту врсту конституције у граду, већином су бекови који долазе из овог града, и онда од Радмила, од Арсића, од Андроића, од Мариновића, па сада Аврамовића, велики број бекова долази управо из овог града.

Рајаковић је био члан стручног штаба репрезентације на Светском првенству у време када је селектор био Александар Ђорђевић.

- Рад са репрезентацијом, представљати своју земљу и слушати химну своје земље, то је јако специјалан доживљај. Захвалан сам Салету Ђорђевићу на позиву да учествујем и да помогнем колико могу. Била је врло специфична година, врло специфичне ствари су се дешавале око тима те године, море неких повреда у лошем тренутку, које су довеле до тога да будемо пети на Светском првенству. И на самом првенству имали смо осам победа и два пораза, али два пораза у најгорем могућем тренутку. Било је интересантно, играли смо ту утакмицу, спремали смо се за Америку, очекивали смо и прижељкивали смо да играмо финале против Америке, а десило се да смо играли утакмицу за пето место. Са Грегом Поповићем, причали смо после утакмице, Сале и ја, Грег каже: "Сви су очекивали да ћемо да будемо овде, да играмо финале, а погледајте, играмо за пето место. Сви треба да нас бију, овде сви - присетио се Рајаковић.