„Бронза као инспирација за већи успех”

После освајања бронзане медаље прошле године, женска репрезентација Србије до 18 година опет исписује још једну страницу на европској сцени. Анастасија Цветковић, Душица Поповски и Лана Вирц, предвођене селекторком Миланом Спремо са поносом носе таленат, квалитет и искуство, али и додатну мотивацију да показу колико су напредовале и колико могу да се боре против најбољих у Европи. Иза њих је период рада, одрицања и припрема за изазове. 

У разговору за Спортски журнал, селекторка Спремо истакла је да је прошлогодишњи успех велика инспирација, али и обавеза да девојке наставе да померају границе. Уочи још једног учешћа на теренима у француском Гранвилу (од 3. до 5. августа) говорила је о посебности екипе, спремности и очекивањима од турнира на којем ће женски тим Србије тражити шансу за још већи и бољи резултат.

Прошле године Србија је освојила бронзану медаљу. Колико је тај успех инспирација, а колико притисак?

– Пре свега, велика инспирација. Лане смо доказале да Србија припада европском врху. Постоји одређена одговорност, али не бих рекла притисак. Желимо да девојке уживају у прилици да представљају земљу и да на сваком мечу одиграју најбоље.

Од прошлогодишње екипе остала је само Анастасија Цветковић. Колико је њена улога сада другачија у односу на прошлу годину?

– Анастасија сада има додатну улогу – она је играчица са искуством и то је драгоцено. Својим примером, односом према раду и понашањем помаже другарицама из репрезентације да се што боље уклопе и да заједно понове успех.

Како сте бирали играчице и шта је пресудило да буду део тима?

– Водили смо се пре свега пласманом, квалитетом игре, тренутном формом и резултатима.

Како бисте описали тим у три речи?

– Борбен, сложан и храбар. Борбен јер никада не одустаје, сложан јер девојке искрено подржавају једна другу и храбар јер се не плаши великих изазова.

Колико је тешко од индивидуалних спортисткиња направити репрезентацију у којој свако навија за успех оне друге?

– То је један од највећих изазова, али и најлепши део овог посла. Тенис је индивидуалан спорт, али кад обучете дрес Србије, лични интерес остаје по страни. Трудимо се да од првог дана створимо атмосферу поверења, поштовања и заједништва.

Шта сте као селекторка научили из прошлогодишњег учешћа, а шта сте ове године променили у раду?

– Свако овакво такмичење доноси неко ново искуство. Видели смо колико су важни добра комуникација, атмосфера и припрема за сваки меч. Ове године смо још више пажње посветили тимском духу и психолошкој припреми, позитивној енергији јер често управо то одлучује победника.

Да ли ова генерација има нешто што је издваја од претходних репрезентација које сте водили?

– Свака генерација је посебна. Ова поред свих спортских квалитета има  сјајну енергију између себе и то је нешто што ми се посебно допада.

Шта је за вас највећи успех на оваквом такмичењу, осим самог резултата?

– Да девојке оду кући као боље играчице, али и као бољи људи. Да стекну искуство које ће им помоћи у наставку каријере и да са поносом кажу да су представљале и играле за Србију.