Александар Кристић, фудбалер дефанзивних задатака, остварио је у спорту све што је прижељкивао. Носио је дрес Црвене звезде, постигао је погодак у вечитом дербију, наступао за репрезентацију Југославије, остварио се у улози тренера. Па ,ипак, наглашава да све што је постигао да је муком остварено.
Ваљевац Александар Кристић своју каријеру могао би да назове умилном песмом. Постигао је много, све је заслужио, па данас има о чему да говори.
Рођен је 5.октобра 1970. године у Ваљеву. Фудбал је почео играти у Крушику, а онда је дошао до Црвене звезде.
- Од малих ногу волео сам ту игру. Мој отац био је тренер голмана. Скупио је генерацију нас најмлађих и тренирао. Онда је Крушик пласирао се у такмичење завршнице са Црвеном звездом, нишким и Радничким из Крагујевца. Тамо су ме људи из Црвене звезде приметили и довели. Тома Милићевић је рекао да сам интересантан, да подсећам на Срећка Катанеца, носио сам број 4 на леђима, а био сам две године млађи од осталих у екипи. Са 13 година сам дошао у Црвену звезду и прву годину сам путовао из Ваљева. Онда сам прешао у Београд и тако је све кренуло“, присећа се Александар Кристић.
Прошао је све селекције црвено-белих. Памти сваког свог тренера.
- Довео ме чувени Тома Милићевић, а ангажовао је раније Југовића, Лукића. Имао је нос за таленте. Онда су ме тренирали Војкан Мелић, па Јован Куле Аћимовић, па Пера Ћосић, Стеван Вилотић. И брзо сам дебитао за младу селекцију Југославије , било је то на старом Вемблију против Енглеске. Тада нисам био свестан колико је то важно - каже Кристић.
У Звезди је играо у два мандата, нанизао стотињак утакмица, радовао се освајању две титуле и два национална купа.
- У Звезди је увек лепо, али и увек тешко. Требало је доћи у тај клуб, па дебитовати за први тим где су Панчев и Савићевић. Онда су стигле и оне санкције. Мене је Драган Џајић много ценио, али ишао сам на пробу у Мачву и Бор и тамо чувао најбоље играче противничких клубова. Онда сам се вратио у Звезду. Било ми је најлепше када смо освојили Куп Југославије 1993.године. Чувао сам Пеђу Мијатовића. Било је лепо и на дебију. Играли смо против Партизана, наступао сам позади са Белодедићем. Куп је тада узео Партизан. То су ми најдраже утакмице у дресу Звезде, има још једна, јавност зна која.
Играо је не мали број вечитих дербија. И њему су те утакмице биле посебне.
- Ја сам 1994,1995.године, када смо освојили дуплу круну, морао отићи из Звезде јер ме Љупко Петровић није видео у својој причи. Играо сам вани, па на наговор Мише Косановића вратио сам се у Звезду. Играли смо меч против Партизана и постигао сам први, а Деки Станковић други гол и победили смо у Хумској са 2:1. И та утакмица ми је остала у најлепшим сећањима“, открива Кристић.
Што сте тиче иностранства, био је у шведском Дегерфоршу и италијанској Салернитани. И тамо је стекао лепа искуства.
- У Шведској сам провео кратко време. Нисам тамо био задовољан, боље је што сам се вратио. У Звезди моје добре игре нису остале незапажене. Прешао сам у Италију и провео три предивне године у италијанској најјачој лиги, тада најбољој у свету. На свом дебију против Болоње ушао сам у задњем минуту и Марко Дивајо изведе корнер, а ја дам гол. То је најбржи гол у историји А серије. Живот, дакле, носи успоне и падове. Не сме човек да одустане, него треба да иде даље – подсетио је Кристић.
Александар Кристић је онај спортиста очију боје неба у којим се огледала младост, упорност, знање, уљудност и трајање.
Такве сви памте, цене и поштују.
ИГРАО САМ ПРОТИВ АРГЕНТИНЕ 1994.
Александар Кристић одиграо је један меч за А тим репрезентацију СР Југославије, онај у Мар де Плати против Аргентине. Јесте била паклена конкуренција, али многи данас деле мишљење да је чешће морао добијати позив селектора.
- Тада су били велики играчи. Миљанић ми је рекао „па, где се повреди. Против Аргентине сам одиграо добро, Сантрач је био задовољан. Вероватно бих ишао на то СП. Не знам колику бих имао минутажу, јер тамо су играли Стојковић, Савићевић, Јокановић, Станковић, Огњеновић... Играо сам онолико колико је било реално, ценећи околности - каже Александар Кристић.
ТЕШКО ЈЕ БИЛО НА КЛУПИ ЗВЕЗДЕ
Некадашњи дефанзивац се по завршетку каријере отиснуо у тренерске воде. Водио је Хајдук са Лиона, Палилулац и Сопот, радио у ОФК Београду и својој Црвеној звезди, једно време и као главни тренер. Био је и у Бурирам јунајтеду и у Пекингу, онда у убском Јединству. Слаже се да је тренерски хлеб – хлеб са седам кора!
- То је леп и креативан посао. Нешто стварате. Инспиративан посао, имате шансу да нешто постигнете. Друго је питање да ли сте аутономни у свом раду. Мене је Звездан Терзић срео и позвао да тренирам у ОФК Београду. Водио сам кадете, па ме Владан Лукић позвао у Сопот. Онда Палилулац, па позив Буњевчевића да дођем у Звезду где сам био помоћник већем броју тренера. У једном тренутку сам био главни тренер у Звезди, ту провео пола године. Тада је било тешко време, период санкција, доминација Партизана, Звезда без новца и подршке. Био сам достојанствен, нисам запомагао. Много је тешко радити у Звезди, велика је одговорност, увек се много очекује. Након тога, био сам у Азербејџану, на Тајланду, у Кини. Потом је уследила корона, па неке моје животне вратоломије и онда позив из Уба, али тамо сам након 24 дана смењен. Пре годину и по вратио сам се у Звезду и тамо сам радио индивидуално са дефанзивцима. Мислим да још много тога могу да пужим као тренер у сениорским погонима.
ДРУЖИМ СЕ СА ВЕТЕРАНИМА
Кристић одлази до стадиона „Рајко Митић“, види своје некадашње саиграче, причају о доживљеном и заједничким жељама да Звезда буде све сјајнија.
- Бошко Ђуровски постао је председник секције ветерана. Ишао сам са њима у Штип и Босилеград. Видим неке играче из мог времена, као и Ђуровског, Боровницу, Милосављевића, Аћимовића итд. Сви ћемо ми проћи, само ће Црвена звезда остати. Она је институција. У њој сада раде Ђорђевић, Калуђеровић и још један број бивших играча. Ближи се пензија, заокружујемо сећања. Ја имам још времена, мислим да могу још дати фудбалу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
