Влаховић отворио душу: Партизан и репрезентација били су моја два највећа сна (ВИДЕО)

Душан Влаховић започео је ново поглавље каријере у Бешикташу, а у првом великом интервјуу по доласку у Истанбул детаљно је говорио о одлуци да прихвати понуду турског великана, али и читавом фудбалском путу, од првог тренинга и Партизана, преко Фјорентине и Јувентуса, до новог изазова.

Српски репрезентативац открио је да је овог лета имао велики број могућности, али да га ниједна није убедила све док није стигао позив из Бешикташа.

- Имао сам много понуда овог лета и разговарао сам, не лично, али преко својих људи, са много клубова. Искрено, није ми се допао ниједан од тих пројеката. Кад ме је Бешикташ позвао, прво ме је звао Винченцо Италијано. Био је на аеродрому, на путу за Истанбул. Рекао ми је да је потписао сам за Бешикташ и да дођем ако желим. Одговорио сам да ми треба ми мало времена да одлучим.

Разговор са породицом био је пресудан.

- После разговора са оцем и породицом схватио сам да је Бешикташ у овом тренутку најбољи клуб за мене. Познајем тренера, људи из клуба показали су колико желе да ме доведу, видео сам амбицију клуба да ове сезоне нешто направи. Ту су, наравно, и невероватни навијачи, као и људи у Турској генерално. Требало ми је два-три дана да преломим, али кад сам одлучио, био сам потпуно сигуран да је исправна одлука. Видео сам колико ме желе навијачи, председник, потпредседник, директор и тренер. Зато одлука није била тешка.

Влаховић је већ приликом доласка осетио шта значи играти пред навијачима Бешикташа. Дочекан је спектакуларно, а потом је са трибина чуо како му скандирају име.

- Само желим да им кажем хвала. Не желим много да причам. Знам зашто сам дошао и покушаћу, заправо даћу све од себе, да им на терену покажем шта могу. Надам се да ћу постићи много голова и освајати титуле. Желим да терен говори уместо мене.

Атмосфера га је, признаје, одушевила.

- Неизмерно сам захвалан због начина на који су учинили да се осећам, од аеродрома па до стадиона. Надам се да ће тако бити и кад будем на терену. Луда атмосфера, луди навијачи, али у позитивном смислу. Стварно сам захвалан. Могу милијарду пута да им кажем хвала.

На крају је имао и директну поруку за присталице црно-белих:

- Само будите уз нас. Даћемо све од себе и покушаћемо да донесемо титулу на наш стадион. Видимо се ускоро и велики загрљај.

Влаховић ће у Бешикташу носити број 28, а иза избора стоји више разлога.

- Није то нека посебна прича. То је био мој први број кад сам дошао у Фјорентину. Изабрао сам га пре свега зато што је Кристијано Роналдо носио број 28 када је почео у Спортингу. Али, то је и датум мог рођења, рођен сам 28. јануара, а моја мајка 28. августа. Кад сам видео да је слободан, рекао сам: „У реду, узећу га”.

Велики део интервјуа био је посвећен Србији и Партизану. Фудбал је почео да игра као дечак.

- На први званични тренинг довела ме је мајка, али ме је први на фудбал одвео деда. Нажалост, више није са нама. Имао сам шест година и много ми се допало. После сам тражио од родитеља да ме воде на тренинге. Мајка је познавала неколико жена чији су синови такође играли фудбал и тако ме је одвела са њима.

Са само 15 година прикључен је првом тиму Партизана, а посебно памти Ивана Томића.

- Сећам се веома добро. Желим да му захвалим јер је одиграо велику улогу у мојој фудбалској каријери. И после његовог и мог одласка из Партизана остали смо у контакту. Понекад разговарам с њим и питам га за мишљење, јер је веома интелигентан човек. Нажалост, био је веома кратко са нама, али сам много научио. Тада сам само покушавао да уживам у фудбалу. У глави ми је било да уживам и покушам да направим нешто велико.

Професионални фудбал са 16 година за њега није представљао жртвовање детињства.

- Одувек сам сањао да постанем фудбалер, да играм за свој клуб Партизан, да постигнем гол у дербију, што нисам успео, да освајам трофеје са клубом и играм за репрезентацију. Кад сам био мали, то су била моја два највећа сна: Партизан и репрезентација. Остварио сам их и веома сам срећан због тога. Све што је дошло после било је само више и више.

На констатацију да га многи у Србији сматрају највећом фудбалском звездом земље, Влаховић је одговорио:

- Ако људи тако мисле, могу само да им кажем хвала. Веома је тешко добити такво признање од нашег народа и ако они то кажу, онда је то велика ствар. Веома сам поносан.

Осврнуо се потом и на резултате националног тима.

- Знам да нису превише задовољни начином на који играмо у репрезентацији. Наравно, и нама је веома жао због тога и покушаћемо да будемо бољи у будућности. Ми смо мала земља, немамо много становника и мислим да дајемо све од себе. Наравно да ћемо покушати да напредујемо.

Искуство из Београда могло би много да му помогне у Истанбулу.

- Кад сте дете у Србији, увек гледате дербије. Недељама пре дербија људи почињу да причају о њему, осећате електрицитет и узбуђење. Навикнете се на то. Чак и кад играте дерби у млађим категоријама са десет, 11 или 12 година, осећате ту енергију. Сви причају о утакмици и победа у дербију је увек нешто велико.

Некада је као дечак одлазио на Партизанове утакмице да гледа Стевана Јоветића, а данас деца носе његов дрес.

- Наравно да видим себе у њима. Још нисам потпуно свестан свега тога. Сваки пут кад видим некога у мом дресу или чујем да неко скандира моје име, то је за мене невероватан осећај. Не могу то у потпуности да схватим. Огромно ми је задовољство и увек покушавам да дам аутограм, да се фотографишем са њима, јер знам колико тиме могу да их усрећим. Био сам на њиховој страни, а сада сам на другој.

Посебно место међу Влаховићевим узорима заузима Златан Ибрахимовић. У чувеној утакмици Фјорентине и Милана обојица су постигла по два гола.

- Кад причамо о њему, нема смисла да нас поредимо. Због његове величине, свега што је постигао, какав је био играч, какво је присуство имао и каква је личност. Наравно да сам се тог дана осећао веома лепо и било ми је огромно задовољство. Али сви знамо ко је Златан и шта је урадио. Рекао бих да сам ја само имао среће тог дана. Не желим да трошим речи говорећи о њему.

Влаховић се у новом клубу поново сусрео са тренером са којим је имао изузетну сарадњу у Фјорентини. У 24 такмичарске утакмице под вођством Италијана постигао је 20 голова.

- Прво његова енергија. Начин на који разговара са вама и уме да извуче најбоље из вас. И начин на који игра. Њега не занима ко је на другој страни, увек жели победу. Ненормално је амбициозан.

Влаховић је сликовито објаснио колико цени његову фудбалску филозофију.

- Сећам се да сам размишљао: кад би овај човек тренирао клуб из четврте или пете лиге и играо против најбољих клубова света, опет би играо своју игру и нападао свакога. Наравно да ћете изгубити неке утакмице, али ако током 36 или 38 кола играте на тај начин, мислим да имате највеће шансе да на крају победите. Можете да изгубите једну, две или три утакмице, али ћете у осталима доминирати. Не чекате само грешку противника. За мене је он невероватан тренер и један од главних разлога због којих сам дошао у овај прелепи клуб.

Открио је и да приликом одласка из Фјорентине у Јувентус практично није имао прилику да се опрости од њега.

- Не сећам се најбоље јер су то били веома интензивни дани. Имао сам ковид и био сам код куће. Све се догодило веома брзо. Позвали су ме и рекли да су се договорили са Јувентусом, да је клуб прихватио и да чекају мене. Требала су ми још два дана да постигнем договор са Јувентусом и онда сам отишао. Нисам имао праву прилику ни да се поздравим са њим и разговарам. Али, на крају смо поново овде. То је најважније и даћемо све од себе.

Признање за најбољег нападача Серије А у сезони 2023/24. није га задовољило.

- Никада није довољно. У супротном постанете просечни. Ако помислите да је све у реду и да сте нешто постигли, ту људи праве грешку. Ако нисте сваког дана сто одсто концентрисани, ако нисте гладни, ако немате амбицију за новом амбицијом, ако постигнете одређени број голова и не желите следећи ниво, исто важи и за трофеје и индивидуалне награде, никад нећете напредовати ни као играч ни као човек.

На крају је Влаховић испричао и необичну причу која сада делује готово пророчки. Током једног од ранијих летовања у Турској упознао је хотелског радника Ибрахима, великог навијача Бешикташа.

- Ибрахим нам је помагао око резервације и других ствари. Кад смо се мало боље упознали, рекао ми је да је велики навијач Бешикташа, да живи у Истанбулу и почео да ми показује фотографије. Рекао сам му: „Ја сам у Јувентусу, не размишљам толико далеко”. А он само Бешикташ... Рекао сам: „Добро, Ибра, полако”.

Ибрахим, међутим, није одустајао.

- Имао је мој број због резервације и после одмора је наставио да ми пише. На свака два-три дана би ме звао. Наравно, нисам сваки пут одговарао јер је стварно било много. Писао ми је: „Дођи у Бешикташ, чекаћу те у Истанбулу, дођи, дођи...” И тако целе године! Има и број мог пријатеља, па је с њим разговарао још чешће. Пријатељ ми је говорио: „Ибра је луд, сваки дан ми прича о Бешикташу”. Кад сам стигао овде, заједно смо га позвали. Надам се да ћемо се видети. Његов сан се остварио.

А сада Влаховић има далеко већи задатак, да оствари сан милиона навијача Бешикташа. Циљ је већ јасно изговорио: титула.