Хероине, великанке, даме за понос државе Србије. Одбојкашице које су наставиле невероватан низ освајања медаља још од 2006. године и Светског првенства у Јапану кад су пригрлиле бронзано одличје. И поново сијају, што рече Наташа Чикуц Динс „бронза као розе злато“.
Најтрофејнија женска репрезентација и са новом генерацијом доказала је да вреди, наравно под диригентском палицом Зорана Терзића и стручног штаба. Шеста ниска у низу је на бисеру, укупно девета са Европских првенстава за најбоље!
И све то уз повратак Маје Огњеновић и долазак неких нових, младих девојка које су по први пут обукле дрес репрезентације а од дебитанткиња – било их је чак осам. Свака част и дубок наклон. Доћи ће и то злато које су силно желеле. А Светски куп – Светско првенство 2027. године у Канади и Америци их чека.
Маја Огњеновић, да ли треба рећи колико значи тиму, колико је њој самој значио не повратак, боље рећи поновни долазак на место успеха. Признала је и сама колико је емоција у њој, разлог – бронза, помоћ екипи, младе девојке:
- Бронза је дошла као мелем, не на рану, него на душу. Баш да ме загрли и утеши у неку руку. Чак 20 година је прошло од прве медаље и кад се погледа та временска дистанца... Искрено, нисам очекивала да ћу дочекати у том спортском смислу – признала је Маја.
Има доста симболике?
- Баш бронза као симболика – вратила сам се тамо где сам осетила да треба да будем, где припадам.
Ваше искуство и одговорност?
- Управо тако. Имала сам дозу одговорности, неког позитивног притиска да будем на нивоу, на услузи екипи, да помогнем – признала је број 1 на свету не само међу дизачима, жена за коју прави одбојкашки стручњаци кажу да би комотно могла да буде „плеј“ и у мушкој одбојци.
Нека сама одлучи, али Маја је без дилеме, стварно јединствена а ако њу питате, поштено ће рећи о квалитетима и осталих дама на истој позицији а увек ће истицати некадашњег организатора игре Италије – Елеонору Ло Бјанко.
Још једна страница је затворена за плаве грације. Стигле су синоћ у Београд, кратко прославиле у свом хотелу „М“ а колико у наредним данима већ ће свака својим клупским обавезама.
МИЊА ОСМАЈИЋ: ХВАЛА ВЕЛИКОЈ ТИЈАНИ
Плакале су девојке, једна другој брисале очи, шминку, смејале се, правиле селфије. Ипак, можда и најемотивнији тренутак је био кад су се све девојке окупиле и направиле букет око уплакане Миње Осмајић.
Зашто, после додела бронзаних медаља, Тијана је своју скинула и поклонила управо Мињи која се повредила на европском првенству:
- Хвала великој Тијани на медаљи, осећај је предиван. Жао ми је што нисам могла да будем на постољу са њима. Доживљај је и велико искуство стајати поред њих. Много сам захвална свима што сам учествовала, имала прилику да видим све ово. Надам се да ћемо наставити да нижемо успехе. Квалитетна смо екипа која тек треба да се покаже. Сви су сумњали, ми смо доказали да можемо. Видимо се свакако следеће године и знам да ћемо показати много више – рекла је Миња.
НИНА ЧАЈИЋ: ПРВА МЕДАЉА, ВЕРУЈЕМ ДА ЋЕ ИХ ЈОШ БИТИ
Нина Чајић, првенац је обојила бронзом. Примач сервиса памтиће деби:
- Прва ми је медаља, надам се само прва у низу и да ће их бити још. Изузетно сам поносна на девојке, тим стручни штаб – рекла је рођена Суботичанка, на шта се надовезао њен суграђанин само из стручног штаба – тренер Игор Жакић:
- Цело лето смо напорно радили са једним циљем а то је медаља. На крају смо, хвала Богу и дошли до ње – зборио је Жакић.
АЊА И ТИЋА ДЕВЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ
Ања Зубић, коректор уз прву даму на тој позицији Тијану Бошковић, окачила је слику која је у року од пет минута преплавиле мреже а коментари су се само низали.
А на истој мала Ања која је пре девет година замолила Тићу за фотографију. Сад су у истом тиму једна са чувеним бројем 18, млађа носи 13. Испод слике је стајао симпатичан потпис:
- Девет година касније – уз емотикон срца.
ЧЕСТИТКЕ СА СВИХ СТРАНА, АТАНАСИЈЕВИЋ, ПОДРАШЧАНИН...
Заслужиле су Српкиње честитке а стизале су из целог света. Поштоваоци српских грација, њихових успеха, Терзићевог рада и стручног штаба, пружали су подршку беспоштедно.
Међу њима, као и увек први су се огласили колеге бивши репрезентативци Александар Бата Атанасијевић, Марко Подрашчанин, Немања Петрић, те Стефана Вељковић Лисинац, Милена Рашић, Јована Стевановић... И свакако овом набрајању нема краја.
Чувена Раша, уз Мају Огњеновић капитен и дама која је такође пронела славу плавих годинама уназад, написала је и моћну поруку:
- Браво, девојке. Прва медаља са новом генерацијом! Будите поносне на себе јер ово је велики успех. Ваше време тек долази, а ово је права увертира за то – била је и остала величина Милена Рашић, некада трофејни блокер Србије али и клубова широм Европе.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
