Бошкан: Војводина као друга кућа

Нови Сад и одбојка. Наизглед, само две именице које стоје једна поред друге. У стварности, веза између њих је много дубља. Магична игра преко мреже део је идентитета града, а Српска Атина годинама је место у којем се игра врхунска одбојка, одакле су поникли репрезентативци и шампиони који су и дан данас највећа имена српске одбојке и спорта.

Ако би поменута веза добила и име, звала би се Војводина. Црвено-бели клуб је ове године обележио осам деценија постојања, а за велики јубилеј могао је да се похвали чињеницом да је најтрофејнији одбојкашки клуб у Србији и на домаћој и на међународној позорници, као и да се таква традиција никад није променила.

Један од људи који је ту историју није само посматрао, већ и стварао, јесте Слободан Бошкан. У Војводини је стасао као играч, рекордер у црвено-белом дресу са осам титула првака државе, а касније јој се вратио у улогама спортског директора и тренера. Зато, увек радо говори о клубу који за њега представља други дом.

Кад данас кажете Војводина, која је прва успомена која вам падне на памет?

- За Војводину сам везан играчки, а после сам имао прилику да као старији и искуснији радим и као спортски директор и као тренер. Не могу да се определим ни за играчки период, ни за овај после. Војводина ми је друга кућа. То је средина у којој сам провео добар период свог живота и у којој сам одрастао, напредовао и развијао се у сваком смислу - и играчки и људски. То била одлична прилика за мене што сам поникао ту, у млађим категоријама. Тадашњи спортски директор Никола Марић препознао је квалитет. Пребачен сам прво у јуниорску, а онда и у сениорску екипу. Имао сам добар пут т за развој младих играча. У то време клуб је ухватио добар залет за све оно што је касније урадио – причао је Бошкан.

Да ли памтите долазак у први тим?

- Не сећам се баш доласка. Оно чега се сећам јесу прве сезоне, поједини тренинзи, поједине утакмице и однос са старијим играчима. Поред квалитетног одбојкашког дела, за мене је веома важан био и тај људски моменат. Била је то потпуно добра средина са искусним играчима који су на прави начин водили нас млађе. Учили су нас како се тренира, понаша, игра, побеђује – све оно што је потребно младом играчу за сазревање и напредак.

Од тада је прошло много година, Војводина је прославила 80 година постојања, али сте и даље њен најтрофејнији играч?

- Док играте, не водите толико рачуна о тим стварима. Размишљате о следећој сезони, следећем изазову, борби, шампионату, титули и тако даље. Ипак, кад се заврши играчка каријера, онда је то податак који ти свакако значи. Није ствар у томе да ли ми то прија не, већ са ове дистанце схватам колики сам допринос дао развоју клуба у смислу освајања тих титула. И не само као играч, имао сам прилику да касније помогнем и у даљем развоју клуба.

Које бисте моменте и генерације издвојили као преломне за стварање клуба какав је данас - подразумева трофеје и велике успехе?

- Прва значајнија генерација била је почетком деведесетих, 1991/92, кад је Зоран Гајић преузео екипу.  Ту су били играчи који су касније постали веома важни у нашој одбојци, попут браће Николе и Владимира Грбића, Ђуле Мештера, Ђорђа Ђурића...  Други период је био кад је екипу, не одмах прве, али већ од друге године, почео да води Милорад Кијац. То је стварно било златно доба Војводине, све до бомбардовања, кад је дошло до раздвајања тих играча. И трећи период, по мом мишљењу, јесте онај од 2015/16, са доласком Драгољуба Збиљића. И то је био потпуно нови замах за развој и напредак клуба. То су сигурно три сегмента која су кроз тих 26 година учинила да Војводина буде тако успешан клуб.

Који су ваши лично најдражи тренуци у дресу Војводине?

- Као играч, то је била 1996, кад смо играли пред пуном салом СПЕНС-а и освојили треће место у Лиги шампиона. Лепих момената је било и као спортски директор. Поново укључивање у рад и развој клуба, доста победа и титула, рада са Збиљићем и Билићем.

Један од примера везаних за репрезентацију је и генерација са ОИ 2000, било вас је много из Војводине?

- Овако из главе, можда шест или седам играча из те генерације било је или прошло кроз Војводину. То је чињеница која говори сама за себе. Није другачије ни данас, кад гледате репрезентацију, ту увек има бар пет играча који су играли у Новом Саду. То је као нека врста праксе која не мења. То је показатељ одакле где се стварају и где најбоље сазревају играчи.

Чини се да се истог принципа клуб држи и данас, ове сезоне поново се ослањају на младе снаге?

-  Са резултатима су се мало мучили последњих година. Постоје и објективни разлози, што се тиче младих играча. Мислим да је то данас можда и више потреба него што је било пре, јер није лако обезбедити финансије и све оно што је потребно да би један клуб функционисао и освајао. Тако да, наставља се, то је рецепт којег се не треба одрицати, било да су тешка или добра времена.

Сиднеј је и даље један од највећих момената наше одбојке. Какве су вам успомене из тог периода?

- Само се сећам неких утакмица, доделе медаље, прославе. Добро се сећам и како смо после Сиднеја, када смо имали слободно време, проводили време. Не знам шта бих издвојио. Било је то лепо време, сјајан резултат. Сад то неће бити лако поновити. У данашње време је све теже малим земљама као што смо ми, јер имате државе које имају велики прилив младих играча, али исто тако и финансије којима могу доста ствари да помогну у развоју својих екипа и репрезентација.

Како коментаришете садашњу ситуацију у репрезентацији, смена генерација и нека врста новог почетка?

- Селектор Геогре Крецу је направио добру причу, већ другу годину. Пронашао је најбољи квалитет који имамо. Сада је упитно да ли има довољно квалитетних играча. Ово што сада имамо у репрезентацији, ко је играо Лигу нација и играће на предстојећем Еп, најбоље је што можемо да имамо у Србији. То је нека можда база од 20 - 25 играча, али да бисте могли да будете конкурентни, то треба да буде више. Али, то је нека друга тема, за рад не само Савеза, него и клубова.

Војводину сте упознали у више улога, а кад је гледате из данашње перспективе, шта се највише променило?

- Сигурно да су генерације потпуно другачије. То може и да буде очекивано, другачији су, другачије размишљају. Са друге стране и људи који воде клуб или су тренери морају да се прилагођавају тим новим временима. То је све један узајаман процес, где играчи морају да знају да се прилагоде средини у којој тренирају, а исто тако и клуб, односно средина, мора да се прилагоди њима. Има разлике, али не бих ја сада то апострофирао у смислу „кад је било у моје време овако, а сада је овако“.

А шта је, кроз све те године, остало исто?

- Да бисте успели у спорту, морате да имате мукотрпан рад, процес, упорност и истрајност. Ту нема одступања, каква год да је генерација. Постоји велика конкуренција и сви то раде, па и ви морате да будете бољи. Није само то довољно, али то је веома битно.

Која улога је била најзахтевнија?

- Тренерска, то је једна комплексна улога. Ви сте баш први на удару што се тиче тих нових генерација, прилагођавања и рада са њима. То је једноставно нешто што морате да осећате и да вам прија. Мени је то, са једне стране, било изазовно, а са друге стране, у неким моментима нисам се баш добро сналазио, нисам био довољно добар у прилагођавању.

Док сте били спортски директор, то је било једно још златно доба Војводине?

- То је, на пример, нешто што ми је баш одговарало. Веома је креативан посао. Учествујете у стварању и одржавању система, као што су млађе категорије, сениорска екипа, више екипа, више тренера. Активни сте у једном систему и имате улогу да би тај систем добро функционисао.

Да ли сте размишљали да се у било коју од тих улога вратите?

- Не. До сада нисам размишљао о томе.

Сада сте и члан Скупштине клуба, на који начин данас доприносите Војводини?

- За мене је то више симболично. Никола Салатић, директор клуба, питао је више нас који смо били више или мање активно укључени у клуб да будемо део Скупштине и ја сам прихватио. Немамо ту неких посебно великих обавеза. Једном годишње се окупимо, па ако има нешто да се продискутује, онда разговарамо. Није превише захтевно.

Пратите ли и даље утакмице новосадских црвено-белих?

- Пратим, није баш сада оно сваке недеље, али гледам.

Шта бисте волели да Војводина буде када буде славила 100 година?

- То је можда и делимичан одговор на оно што сам рекао раније. Волео бих да настави овим путем којим је дуго ишла, јер има знање, искуство и традицију. Уз рад, волео бих да се врати на стару славу.

Шта бисте поручили дечаку који први пут облачи дрес Војводине?

- Много рада, труда и упорности. Мора да буде добар у свему што ради и да има доста тога у себи ако жели да постане успешан одбојкаш.