Од олимпијског паркета у Атланти до клупе Црвене звезде, каријера Карлоса Шванкеа везана је за врхунску одбојку, велика очекивања и непрестано доказивање. Некадашњи репрезентативац Бразила, који је на Олимпијским играма 1996. играо као средњи блокер, током тренерске каријере радио је у различитим одбојкашким срединама, а 2021. добио је прилику да води и сениорску репрезентацију своје земље у Лиги нација, у изузетно захтевним околностима.
Сад га чека нови изазов — Црвена звезда. У Београд је стигао са супругом Бибијаном, упознаје град и домаћу спортску сцену, док на тренинзима већ поставља темеље игре какву жели да види. Не крије да су амбиције високе, али ни да је пред екипом много рада. Жели снажан сервис, брзе комбинације и бољу повезаност блока и одбране. Верује у потенцијал играча, а посебно истиче важност споја младости и искуства.
У ексклузивном интервјуу за „Спортски журнал“, Шванке je говориo о очекивањима, тренерској филозофији, професионалним одрицањима и жељи да у Црвеној звезди не остави само резултат, већ и нешто што ће трајати.
Какви су ваши први утисци о Србији, Београду и клубу, да ли Вас је нешто посебно импресионирало од првог доласка?
– Пре свега, поздрав свима, хвала на прилици да разговарамо о одбојци, али и о себи. Овде су нас заиста срдачно дочекали и одушевљени смо градом. Имали смо и мало среће јер нас је по доласку дочекало фантастично време. Београд је прелеп град, људи у клубу су сјајни, а имамо и велики потенцијал међу младим играчима на коме треба радити. Ту су и двојица играча са изузетним индивидуалним квалитетом, као и искусни одбојкаши који могу много да допринесу укупном развоју екипе.
Црвена звезда је ваш први клуб у Србији и прво искуство вођења једног клуба из наше земље. Шта Вас је највише привукло овом изазову?
– Одбојка ме је довела овде. Одлучио сам да прихватим овај изазов и зато што имам изузетно добре односе са српским играчима које сам тренирао. Где год да одем, остајем повезан с њима. Видим одређене сличности између бразилских и српских одбојкаша: и једни и други имају изузетно добар таленат, само је потребно да напорно раде и у правом смеру. Кад сам први пут разговарао са људима из клуба, разговарао сам са особом која је веома цењена у српској одбојкашком свету и која ми је представила ширу слику тренутка у којем се налази српска одбојка.
Већ сте одрадили прве тренинге са екипом, а имали сте прилику да је видите и на турниру у Тополи. Шта сте до сада уочили, да ли је први утисак потврдио ваша очекивања?
– Све што сам видео на тренинзима и пријатељским утакмицама одговара мојим очекивањима. Морамо напорно да радимо како бисмо подигли ниво технике и стекли више искуства у систему игре који желим да успоставим. Што више будемо играли и развијали тимске системе, бићемо бољи. Посебно морамо да радимо са средњим блокерима. Већина њих је млада и још се навикава на захтеве које та позиција има у мојој визији. На томе ћемо морати много да радимо.
Истакли сте потенцијал и мотивацију екипе. Које су њене највеће предности и на чему ћете највише инсистирати у наредном периоду?
– Имамо одличне играче на готово свим позицијама, као и појединце који могу много да допринесу процесу развоја екипе. Немања (оп. аут Петрић), Томи (оп. аут Томислав Докић), Гјоргијев и Ристић могу искуством и стабилношћу много да помогну млађим играчима. Та комбинација младог талента и искусних одбојкаша може да нам донесе добру енергију и прави такмичарски дух.
Црвена звезда има велике амбиције, а Ви сте јасно рекли да желите титулу. Колико ће времена бити потребно да екипа игра онако како желите и верујете ли да може да се бори за све трофеје?
– Моје амбиције су увек највеће могуће. У клубу су ми рекли да желе да освоје титулу. Уверен сам да смо на истој таласној дужини. На сваком тренингу видимо напредак, али још смо далеко од нивоа на којем желим да играмо. Хоћу снажнији сервис, брзе комбинације и добру повезаност блока и одбране. Сигуран сам да ћемо бити јаки!
Долазите из Бразила, земље са изузетном одбојкашком традицијом, а радили сте у различитим државама. Шта сте научили из тих искустава и шта доносите Црвеној звезди?
– Желим да будем најбоља верзија себе у Црвеној звезди. Све што сам научио током каријере, начин на који тренирам, анализе и искуство које сам стекао, користићемо током сезоне. Тренер је ту због играча. Надам се да ће ми дозволити да им се приближим и да допрем до њиховог начина размишљања.
Као некадашњи репрезентативац Бразила и олимпијац из Атланте 1996, колико је искуство играња на највишем нивоу обликовало вашу тренерску филозофију и да ли данас од играча тражите нешто што сте некад захтевали од себе?
– Верујем да сваки играч који је током каријере искусио партије на високом нивоу има одређене смернице које може да пренесе другима. Некад је то прави начин размишљања у важном тренутку, некад само лепа реч, а понекад и оштрији разговор који ће помоћи играчу да се тргне. Трудићу се да користим сва средства која су ми и раније била на располагању. Дуго сам био на терену и знам како то изгледа из перспективе играча. Наравно, кад резултати почну да долазе, играчи стичу више самопоуздања и лакше прихватају нове стратегије и системе игре. Најважније искуство које преносим кроз своју филозофију јесте да увек дате све од себе за екипу, али и да будете спремни да слушате, разумете и обрадите оно што чујете.
Играли сте на позицији средњег блокера. Да ли то искуство и данас утиче на ваш тренерски рад, посебно када је реч о блоку, одбрани и читању игре?
– Да, свакако. То је једна од мојих највећих предности у тренерском раду.
После толико година у врхунској одбојци и рада у различитим срединама, шта Вас данас највише мотивише и шта Вас сваког јутра враћа у салу?
– Моја мотивација је и даље иста. Желим да видим напредак екипе и сваког појединца, а на крају дана важно ми је да иза себе имамо добар тренинг. То су нормалне ствари које тренеру омогућавају да увече мирно заспи. Осећај победе много је лепши од укуса пораза. Зато стално јурим победе.
И за крај — шта Карлос Шванке жели да остави Црвеној звезди, само трофеје или нешто што ће трајати и после вашег одласка?
– Волео бих да останем дуже и да заједно са екипом створим нешто велико, велике резултате! Кад имамо довољно времена да радимо са истим тимом и унапређујемо сваког играча као појединца, како би постао бољи део екипе, успевамо да остваримо циљеве. Наравно, много очекујемо једни од других и можемо бити задовољни ако свако од нас пружи максимум!
МОЖДА ЈЕ ТО БИО МОЈ ДОКТОРАТ ИЗ ОДБОЈКЕ
Године 2021. водили сте Бразил у Лиги нација, у необичним околностима, кад је селектор Ренан Дал Зото био одсутан, колико Вам је то искуство значило?
– Можда је то био мој докторат из одбојке! Година 2021. била је тешка, уопштено гледано, за цео спортски свет. Наш селектор био је у болници, опорављао се од ковида, а ја сам добио прилику и суочио се са највећим изазовом у животу. Могу само да будем захвалан и срећан што сам имао такве играче. Веровали су у мене и њихов рад био је фантастичан. Припреме су биле квалитетне, а играчи су на терену дали све од себе. То је за мене прелепа успомена.
ЦЕНА ПРОФЕСИОНАЛНОГ УСПЕХА, МНОГО ОДРИЦАЊА, АЛИ БИБИЈАНА ЈЕ ТУ
Иза тренерске каријере која подразумева путовања, нове клубове и репрезентативне изазове налазе се и породична одрицања?
- Никад не можете бити потпуно задовољни и професионалним и приватним животом истовремено. Пут до успеха захтева одрицања. То није лако и није за свакога. Сигурно сам пропустио много породичних тренутака, али сам, на неки други начин, добио и важне тренутке. Супруга и ја смо стално заједно и недостајемо једно другом кад смо раздвојени. Сад нам је ипак лакше јер су нам деца одрасла. Много нам недостају наши најближи, али успевамо да одржимо контакт путем видео-позива и да их посетимо када нам се укаже прилика. Ипак, то је живот који сам изабрао и срећан сам каријером коју градим. Имам још много тога да урадим, па можда о томе можемо да разговарамо неком другом приликом.
ЛАКО СА ЋЕВАПИМА И БУРЕКОМ, ТЕШКО СА ЋИРИЛИЦОМ
Београд упознајете и ван одбојкашке сале са супругом Бибијаном уживате у шетњама. Различите културе, али снажан спортски идентитет и богата одбојкашка традиција - примећујете ли сличности између Бразилаца и Срба и покушавате ли да научите српски?
- Наравно, један од мојих циљева јесте да се више приближим српском језику. Сматрам да је комуникација један од најважнијих фактора у процесу тренинга и напретка, а језик може да буде препрека. А ако говоримо о храни, пробамо специјалитете ћевапе и бурек. Волимо месо које овде једемо — веома је укусно! Српски језик, међутим, представља посебан изазов. Покушавамо да научимо неке речи, али су тешке, а ћирилица нам нимало не помаже.
ДОРУЧАК НАПОЉУ И ШЕТЊА У БЕОГРАДУ – НЕМАЈУ ЦЕНУ
Како проводите слободно време и јесте ли већ упознали град?
– Супруга Бибијана и ја смо овде десетак дана, лепо нам је кад имамо слободног времена. За сада смо успели да упознамо само део града јер обавезе екипе захтевају много времена. Прошлог викенда играли смо турнир у Тополи, а ово нам је први слободан викенд. Волимо да шетамо парковима и да доручкујемо напољу. То је наш нормалан живот кад тренер и његова супруга имају времена за себе.
ПРВА ТЕТОВАЖА БИКА 1993. ГОДИНЕ
Ваша страст су тетоваже?
- Већину ми је урадио исти уметник чији рад посебно волим и ценим. Међу мотивима су самурај повезан са одбојком, анђео заштитник, хватач снова и различите животиње. Прву тетоважу урадио сам још 1993. године — бика, јер је то мој хороскопски знак.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
