ПОРТРЕТ: Живот кроз одбојку Александра Боричића

Пише: Зоран Петровић

Нисмо личили на себе. Нисмо стигли до Софије. Сада је то реалност. Мала је утеха што нас је победила Француска, сензација првенства, још мања што су без медаље остали Пољска, Русија, домаћин Бугарска.

Храбри само истина да још постоје шансе да у друштву наше сјајне женске репрезентације стигнемо у Рио. А тај задатак, то се мора подвући, тежи не може бити.

За утеху, У Софији је освојена једна златна медаља. У Београд је стигао нови председник Европске одбојкашке федерације (ЦЕВ) Александар Боричић.

Није био аутсајдер у трци са јединим противником, Андреом Мејером, опасност је била позната и претила је као што прети и Србији. Када је МОК прекршио свој закон да у чланству могу бити само земље чланице УН, многе светске федерације одмах су упалиле зелено светло за Косово.

Мејер је прво најавио повлачење кандидатуре, па се предомислио, очигледно верујући у моћ политике из МОК-а, али се грдно преварио. Није познавао ни своје чланице. Схватио је то тек кад је саопштен резултат тајног гласања - 31:21 за Србина Боричића.

Крем европске одбојке добро је знао шта је Боричић све урадио, схватили су да је лепше за председника имати човека некадашњег одбојкаша, репрезентативца своје земље и чак освајача медаље, него бизнисмена из Луксембурга.

Канцеларија ЦЕВ најбоље је знала шта је Боричић све радио, колико времена је утрошио, колико такмичења водио, да нигде није изостао. Купови шампиона су постали врхунска такмичења, мењана су правила игре, одбојка је постала "атомска", најатрактивнија, пуни дворане.

Посебно женска, која је несумњиво најлепши женски спорт на свету, баш као и што су одбојкашице најлепше спортисткиње. Уживање је и само гледати и уздисати. Србија и Италија су прве заједно организовале Европско првенство. Пун погодак. Сада је то пракса у свим спортовима, а одбојка је скочила и корак даље - отварање шампионата на фудбалском стадиону, пред 80.000 људи, где је Пољска "изабрала" Србију. И ко зна шта ЦЕВ ново спрема, то је Боричићева специјалност.

На домаћу председничку фотељу сео је 1992. У најтеже време. Знао је тежину посла, окупио људе сличне себи, одбојкашке "манијаке", ту је почела битка која је добијена. Без афера, скандала - ко је покушао да наруши то јединство, брзо је дигао руке. Нико није могао да заустави Одбојкашки савез на путу да данас буде признат као најјача организација у земљи спорта. Свидело се то некима или не, то је истина.

Управо начин рада, организовање догађаја, хуманост су одлике савеза на Оригиналност је уведена у стручни рад Савеза. Постоји тренерска организација која ради свој посао, али нема стручни савет. Из сопственог искуства поштују пословицу "сто бабица...".

Од Зорана Гајића, тренери свих селекција одређују се договором. Нико није смењен, одласци су били плод засићености, одласка у иностранство. Сада је први пут ангажован играч најтрофејније генерације, најбољи техничар света Никола Грбић.

"Вечни" председник Боричић није "кукао" да немају пара, а сваке године у пуном погону је шест селекција. Стотине дана припрема, смештај, путовања, опрема... Кад се погледају коначне бројке, диже вам се коса на глави. Од државе добијају максимум, што је недовољно.

Срећа је што имају сјајног спонзора "Вип мобиле", сарадња траје девет година. Познате су "Вип" лопте, деле се на све стране деци, клубовима, поклоњене су чак 34.000. Мало ли је?

Боричић је и највећи светски путник. Кад остане 10 дана у Београду, у кући паника - не знају шта ће с њим. На сву срећу, то је чисто спортска породица. Супруга Борислава кошаркашица, старија ћерка Александра одбојкашица, репрезентативка, млађа Ивана такође одбојкашица, брзо се посветила факултету и породици, зет рукометаш Црвене звезде, унук Матија и унука Валентина. Каква гужва.

И хуманост је велики квалитет Савеза, не сме се прескочити. Угрожени старији репрезентативци нису заборављени, редовно им стижу лепе новогодишње "честитке". Како је Краљево мушки, тако је Обреновац женски одбојкашки центар, па кад су ове градове погодили земљотрес и поплаве, Савез није дао новчану помоћ, већ је подигао куће и дао кључ у руке.

Недавно је Савез прославио 15 година од освајања олимпијског злата у Сиднеју. Окупили су се сви играчи из те шампионске екипе. Ту сам схватио како је то велика дружина. Ожењени, много деце, одбојка не треба да брине за будућност. Умели су они "страшно" да се радују и прослављају велике победе, а још су храбрији били кад су губили, мушки су преживљавали, противнику руку пружали.

Остаће у незабораву тренутак кад сам видео да сви ти момци умеју и сузу да пусте. На Олимпијским играма у Атланти, репрезентацију је напустио капитен Дејан Брђовић. Разлог - изненадна смрт сина. "Плави" су освојили медаљу. На аеродрому у Београду дочекао их је и капитен Брђовић. Његова медаља је посебно чувана и ту му стављена око врата. Владао је мук, сузе су потекле, био је то најтужнији спортски загрљај.

По повратку из Сиднеја, са златном медаљом, није било победничког славља у Београду. Сазнали су да их је Слободан Милошевић - не "вечни" генерални секретар Савеза, већ тадашњи председник Србије - одликовао. Орден су примили тек пар месеци касније, од новог председника државе Војислава Коштунице.

Боричић неће бити "вечни" одбојкашки председник. Закони спорта у Србији предвиђају рокаду. Промене ће ускоро. О томе се већ размишља, али се политика сигурно неће мењати, јер Боричићева улога, реч и ауторитет неће бити умањени. Поготово што ће мање путовати светом, више боравити у Београду.

Да се на крају подсетимо, Боричић је председник Европске и потпредседник Светске одбојкашке федерације (ФИВБ), која држи рекорд са 220 чланица. Може да се догоди "чудо" па да и у ФИВБ са друге доскочи на прву позицију. Ни МОК није далеко, такав капацитет би им добро дошао. Шалу на страну - све је могуће.

И на самом крају, размишљам гласно: хоће ли се појавити човек довољно расположен и "луд" да нашу пребогату одбојкашку историју стави у једну књигу, која би имала хиљаду страна и писала се исто толико дана. У једно сам сигуран - био би то највећи хит историје српског спорта.