ПОРТРЕТ: Мој опроштај од Дејана Брђовића

Пише: Зоран Петровић

Моја „слабост” увек су били Грбићи. Са њиховим оцем, покојним Милошем, био сам цимер док смо играли у, тада плавом, репрезентативном дресу.

Незаборавни дани. Знали су то и Вања и Ниџа, отац им је причао. Често и данас имам контакт са њима. Та њихова генерација, тешко поновљива.

Знао сам да почињу припреме репрезентације, да је Никола стигао у Београд. Тог црног понедељка сам га позвао телефоном. Познати глас ме је после поздрава паралисао:

– Умро је Брђа!

Нисам схватио, или мој мозак није хтео то да прими, региструје... Промуцао сам само две речи:

– Ко? Шта?

– Дејан Брђовић је данас умро – прошапутао је Николин глас.

И ту смо прекинули везу. Ништа више није имало да се каже.

Касније сам сазнао како је Николи тако брзо стигла ова трагична вест, зашто га је потресла из темеља. Само пар сати раније, са супругом је шетао градом и налетео на Дејана и његову супругу Јелену.

Пријатно изненађење. Уз осмехе су мало проћаскали. Дејан је обећао да ће доћи на тренинг репрезентације, да поздрави друштво и да види у каквој је форми његов син Алекса.

Није Дејан испунио обећање, а то никако није био његов обичај. Брђовићи су стигли кући, ћерка Јелена је отишла на тренинг, а сви су очекивали Алексин долазак на припреме.

Дејан је отишао у купатило и дуго се није враћао. Супруга је прва ушла и оца своје деце затекла мртвог. Изгубила је сина Марка, а сада и оца породице коме није било ни 50 година.

Ћерка је напустила тренинг, вест је одјекнула градом исте вечери. Стан је био препун одбојкаша, пријатеља. Била је то мртва тишина.

Моја прва реакција била је да „окренем” број Лазара Гроздановића, који из здравствених разлога још не излази из куће.

– Тужна вест, Лаки. Умро нам је Брђа.

Само је још две речи изустио његов и наш репрезентативни тренер:

– Ко? Шта?

Морао сам да поновим речи које још одјекују у мојој глави, а мрзим их највише на свету.

– Умро нам је Дејан Брђовић.

Одговора и коментара није било. Није се чуо глас, само плач.

Добро сам чуо и до краја живота памтићу речи Жељка Танасковића на комеморацији у Краљеву:

– Драги пријатељу дао си ми најтежи задатак. Да сам могао само да претпоставим да ћу се наћи у ситуацији да изговорим све ове речи, верујте ми да се одбојком никад не бих бавио. А она је мој живот, као што је била и Дејанов.

Причали су ми после да ништа више није чуло, осим јецаја препуне сале. Суза је сузу стизала, у главама прилазиле слике насмејаног великана српске и светске одбојке. Нема више Брђе.

Краљево, то није тајна, годинама је највећи расадник играча који су носили репрезентативни дрес. Можда ћу неког заборавити: од првог, сада већ пензионера Зорана Ковачевића, преко браће Петковић, браће Ковачевић, Срећка Лисинца, а бисер је био легенда Дејан, чије име зна и поштује цела Европа и велики део света.

Нема места да набројимо све клубове у којима је оставио траг, некада као играч, а затим као тренер. Стотине телеграма су стигли у родну Жичу и на београдску адресу, на адресу клуба, савеза. Телеграми туге за великаном одбојке.

Краљево је први пут градску салу видело пуну, препуну. Није било места ни за стајање. Само је недостајало да среда буде дан жалости, да заставе буду спуштене на пола копља.

У једно сам сигуран: нема човека који се не би сложио да једна улица у овом граду одбојке добије име Дејана Брђовића.

Дејан је говорио да себе сматра и Београђанином. Више од пола живота је провео у главном граду. Наши народни обичаји су закон, морају се поштовати, па не изненађује одлука да се у родној Жичи све обави у једном дану.

Слика са ТВ екрана његових другова из репрезентације, у друштву више од 1.000 људи који су дошли да се опросте од Дејана, остаје за незаборав. Не треба заборавити ни да су сахрани присуствовали пријатељи из целе „Југе”.

Да је којим случајем била у Београду, сахрана би вероватно била у Алеји великана на Новом гробљу. Не зато што је телеграм саучешћа послао и председник Србије Томислав Николић, него зато што је Дејану тамо и место.

А није напунио ни 50 година.

Обавио сам најтежи задатак у својој новинарској каријери. Мој дуг према Дејану, мојој одбојци. Ово је мој последњи текст у животу по „задатку” који нисам смео да одбијем. Мој опроштај од Дејана Брђовића.

Одбојка живи даље, из Краљева су репрезентативци отишли у „Хотел М” на припреме, тамо где је и Дејан проживео најлепше дане пребогате каријере.

Идемо даље али без једног од највећих. Отишао је Брђа. Рано, прерано. Туга. Није имао ни 50 година.