.jpg)
Зато момци који и поред тога остају верни спорту и игри, заслужују статус хероја, па макар никада и не достигли славу идола. Наклон до пода што истрајавају.
Наша „Сретењска прича” није само сага о умећу преживљавања Партизанових момака који већ две године играју без динара, опстају и остају верни дечачкој љубави, верујући у нека боља времена, већ о свима који настављају борбу.
Предочавајући им намеру да њихову причу обелоданимо као позитиван пример, радо су пристали да говоре о томе како се то довијају, шта их држи на путу да истрају.
– Не желимо сажаљење већ да скренемо пажњу на лоше стање у спорту, да се после не чудимо зашто деца крену неким другим путем – каже права мудрица међу њима, капитен Игор Мршуља.
Додаје брже боље средњи бек, да он „има среће”:
КЛОПА КОД МАНДЕ
У борби за голу егзистенцију диван је гест помоћи некадашњег капитена црно-белих Владимира Мандића који је момцима који нису из Београда омогућио да се хране у његовом ресторану у Новом Београду где имају могућност увек да изаберу између неколико јела.
– Користим прилику да се и јавно захвалим Влади. То је велика ствар јер је исхрана врло битна ставка – истиче тренер Ненад Максић који такође јуначки плива кроз ову авантуру свакодневно на точковима од Смедерева до Београда.
– Не морам да бринем о смештају и сличним стварима о којима свакако брину момци који нису из Београда. Шта да радимо кад смо рођени, изгледа, у погрешно време на погрешном месту и немамо могућности да се осамосталимо и не зависимо од родитеља. Али, гледам на то као на цену коју треба платити за неко боље сутра. Са већином ових момака сам одрастао, прошао млађе селекције, други тим... У том систему је много лакше функционисати, кад знаш некога у душу, скоро по цео дан проводиш са њим.
Како са изласцима, дужењем, нормалним потребама младог човека?
– Не треба нама много да би нам било лепо – скромно каже Игор.
Поред свега момци су на прагу плеј–офа, а ван терена већина их ради и на едукацији. Игор је студент треће године Београдске банкарске академије.
– Ту држим равнотежу, у рукомету нема новца, па бирам занимање где га има – додаје на опаску да је изабрао одлично будуће занимање. – Опет сам имао срећу да доспем у први тим када је клуб иоле имао новца, играо Лигу шампиона, и ја сам добијао своју стипендију. Хтео сам да купим кола и штедео сам, а када је све испало овако, тај новац сам усмерио на образовање. Најбоља је инвестиција у себе.
На терену је вођа, капитен, а у индексу су све десетке:
ПОМОЋ НАВИЈАЧА
Кажу црно-бели момци да их у ова кризна времена навијачи увек одушеве, што подршком што конкретним потезима.
– Стварно су сјајни. Иако, као и сви имају своје муке, организују се, као у суботу увече у Пожеги, па нас часте и угосте, без обзира што смо одиграли онакву утакмицу – открива Милан Ћућуз додајући: – Чак су имали идеју и да ми финасирају пут из Инђије до Београда на тренинге и утакмице. Планирали су и да скупе нешто као премије за утакмице као што је била она против Металопластике... Свака им част на томе.
– Добро ми иде, учим између тренинга, утакмица, професори имају разумевања, изађу ми у сусрет када не могу да стигнем на предавање или померим испит, ако је баш тад утакмица. Труде се да ми олакшају, а ја онда морам да се одужим знањем.
Иако је кризно време, каже да му још никад није дошло да дигне руке од свега:
– Нисам то приметио ни код осталих. Све што се догађа нам је само мотив више да истрајемо. Ако се предамо онда смо изгубили битку. Велика подршка нам је тренер Максић. Усмерава нас, много разговара са нама не само о рукомету већ и о животним стварима, усмерава нас. Ценимо његово играчко и животно искуство. Има стрпљења за нас и кад некад крене лоше на тренингу или утакмици...
Другарство и заједништво су мотив који овај тим држи на окупу као из топа каже десни бек Михајило Радојковић, студент треће године Високе пословне школе у Смедереву:
– Ту хемију сигурно нема ни један тим у лиги. Родитељи, породица су нам највећа подршка. Скромни смо сви, живот нас је тако учио, бар мене, нема никаквог бахаћења. Знам да ћемо сав труд наплатити. Сигуран сам да ће бити боље. Поносан сам на екипу, другаре, на то што смо и даље на терену као један. Све што нам се догађа нас чини јачим. Јесте некада тешко, пре свега психички, али нас је и ојачало, научили смо да се боримо – каже својевремено јуниорски репрезентативац који планира да једног дана заигра у француској лиги.
Тако то живе и раде црно-бели...
ГРАДСКИМ ПРЕВОЗОМ НА ТРЕНИНГ
Можда сте гро ових момака срели и у градском превозу, а нисте имали појма да играју баш у Партизану:
– Како не, скоро сви идемо аутобусом, ја сваки дан прво 65-цом до града, па на 41- ницу до Бањице. Спокојан сам што се тиче контроле, могу себи да приуштим месечну карту – смеје се Мршуља.
Смедеревци, попут Максића јуниора, Радојковића и још неколицине момака имају част да их вози тренер.
РАДИО ЗА ПАТИКЕ
Нема тога ко неће нагласити колико је Немања Живковић напредовао у односу на прошлу сезону. Иако београдско дете и он има своју причу о „преживљавању“:
– Могло би се рећи да ми је мало лакше јер имам своју кућу, али никоме од нас није лако. Родитељи нас издржавају, мене конкретно мајка. Али, важна је воља. Све је тешко и све је борба, али имам свој циљ. Толико сам био срећан када сам прешао у Партизан, много сам радио да бих добио поверење. Мотив ми је огромна љубав према црно-белим бојама, рукомету. Није новац све у животу, биће и тога. Ето, ја сам у зимској паузи радио да бих купио патике за тренинг.
После кратке паузе наставља:
– Пошто не идем на факултет, решио сам још после друге године средње, да ће ми примарна ствар у животу бити рукомет. Остаје ми да радим и тренирам, па одем и у иностранство. Ко зна зашто је све ово добро, можда ћемо после свега више ценити оно што зарадимо, гледати другачије на живот. Има доста примера спортиста који су зарадили много, али и олако то све потрошили – констатује момак коме је на левој подлактици истетовирано „Born to win” (Рођен да побеђује).
ЖРТВА ЗА ВИШЕ ЦИЉЕВЕ
Милан Ћућуз „квари“ просек осталим момцима, али како каже у шали није имао проблем да се уклопи у тим, често се понаша као и да је млађи од њих. Искусни голман има породицу, синчића, па како он све издржава:
- Путујем на тренинге возом, аутобусом, колима, како кад се организујем, а супруга ме трпи – полушаљиво констатује. – Шта ме држи? Желим да играм још једно десетак година, не бих да прекидам, сматрам да сам још добар. Ту сам и због момака, можда могу да им помогнем искуством, мада сам ја више научио од њих... Ако уђемо у плеј –оф, у шта верујем, спреман сам да се жртвујем за више циљеве, за трофеј, имамо шансу у купу.
Прошле године је, каже, био и повређен и у неким финансијским проблемима, па је опет издржао:
- Имамо породичну фирму, има од чега да се живи. Шта да радимо кад нам је стање у спорту такво какво је, лига нема спонзора, а телевизија потпуно незаинтересована за наш спорт. Па са Европског првенства од 30 утакмица преношене су само четири – отвара много тема Ћућуз иначе дипломац Факултета за медије и комуникмацију.
СТУДЕНТИ, ЂАЦИ...
Студенти, ђаци, милицајци рекли би у песми Бијелог дугмета, а у црно-белој дружини има баш свега.
Ударна бековска линија су успешни студенти, Стеван Сретеновић више саобраћајне школе, Игор Мршуља Београдске Банкарске академије, Михајило Радојковић Високог пословног факултета у Смедереву. Лазар Кукић је на другој години Џон Незбит – а, Матија Пижурица будући менаџер у спорту, на Алфа унивезитету, Андрија Ђуричић на Унион Никола Тесла, а Михаило Стошљевић будући менаџер у саобраћају нишког факултета.
Иван Поповић је на Факултету за дипломатију и безбедност Дарко Стеванович кад не тренира стажира као зубни техничар. Александар Томић је дипломирао на Високој спортској здравственој школи. Никола Ивановић и Лука Радовић су завршили спортску гимназију у којој је Никола Ивановић трећи разред, баш као и Алекса Максић у техничкој школи. Мијат Перуничић је техничар дрво прераде, а Немања Живковић је завршио школу ГСП...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
