.jpg)
До пре неку годину овакве ствари су виђане на другој страни Топчидерског брда, црвено-белој, када су навијачи капитену Звезде Николи Шљивананину на тренинг, али и на утакмице, доносили новац који су успели да сакупе, а потом га даривали играчима како би они лакше преживели муке док је тим из Љутице Богдана морила беспарица.
Времена су лоша, изузетно, па је мука залутала и на црно-белу страну Топчидера. А, исте слике се сада понављају на њој.
Навијачи су после меча у Пожеги одвели играче Партизана на вечеру, а потом им уручили и новац који су одвојили од уста, само како би помогли црно-белима. Гест, у најмању руку, вредан хвале.
Али, боље све прочитајте сами у тексту који преносимо са Фејсбука уз мање корекције:
"Не мерим љубав према Партизану позамашном колекцијом улазница са стадиона и хала на чијим трибинама сам певао за црно-беле боје. Не мерим ту верност ни километрима пређеним за вољеним клубом, а добро сам се, признајем, навозао нарочито барском пругом.
Не може то да се измери ни непроспаваним ноћима, нервозним јутрима, јурњавом са кондуктерима, промуклим грлом, мамурном главом, радости, тугом...
Неки кантар оданости Партизану, ваљда је тако ког сваког Гробара, негде је у души, срцу, никад довољно „натрпан“ одрицањима за Партизан и због Партизана.
Рукометаши мог клуба синоћ су играли у Пожеги. Мој Партизан никад ближе мом Ужицу. Најкраће гостовање у навијачкој каријери. Педесет километара у два правца.
Пре две седмице, некако у време кад је директор Саша Благојевић указао да рукометној секцији прети гашење, наметнула се жеља да неким гробарским пркосом гурнемо прст у око онима који би да понизе Партизан. Пошли смо од идеје, баш ми Гробари из Ужица, да црно-беле рукометаше почастимо вечером у Пожеги.
Не да делимо лекције љубави и домаће задатке, Југ је изнедрио много умније и верније „предаваче“ од нас.
Вечеру за цео тим и стручни штаб обезбедио је Дејан Христовски, председник Клуба навијача Партизана из Ужица. Велико му хвала, с обзиром на приватне проблеме који га тиште, а који се новцем не могу решити. Неко 500 динара, неко 1000, 2000, сакупљали смо неколико дана уназад паре за рукометаше. На то су нешто новца додали и Пожежани. Чисто да наше момке частимо џепарцем.
Са двоја кола, два и по сата пред утакмицу, кренули смо у Пожегу. А, занос такав, као да крећемо на крај света, на финале са Барселоном на крај света. Ривал је била само пожешка Слога.
У центру Пожеге стижемо на најављен скуп. Већ стотинак Гробара из Пожеге, Ариља, Чачка, Ивањице пева у глас. Колона у кортеу краће ка хали, на челу барјак, за њим бакља... Ломи бубањ, маса прати, пева, грми мала варош – у њу је стигао велики Партизан.
У тескобној дворани ни игла да падне. На прво клицање Партизану домаћи одговарају трубачима, пркосе нам „Ђурђевданом“. Повела је Слога 2:0, ми преокренули на 6:3, мирисало је на бодове. А, онда суноврат. Нисмо искористили пет седемераца, три пута више промашили зицера из игре, за коначних 28:19 за Слогу.
„И када не будеш први ти, и када се чују звиждуци...“ Прелепа слика – играчи испод копа, са навијачима у загрљају.
Туга, она искрена туга цртала се на лицима наших рукометаша. Резултар са тугу, слика за понос.
Сат касније десило се оно због чега смо и чекали ту утакмицу, мање важну због бодова, више због опстанка клуба. Вечера и коверат са новцем са Мршуљу и другове.
- Хвала... Жао нам је што се нисмо одужили победом, макар бољом игром. Знате, и ми волимо Партизан као и ви... У унутрашњости нас увек дочека пуна хала, проблем је Бањица где нас гледа 200 људи - жалили су се црно-бели дечаци и клели у верност Партизану.
У коверти ни промил пара потребних да се пожар у РК угаси, али у њему жишка наде да ће гробарски револт да се упали до тачке усијања."
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
