После европског Рада, лидерске Војводине, доминантног Партизана, београдски стручњак више не може назад. А испред њега стоји само један циљ са шест слова – титула.
Млад, а недоречен. После овог лета један од епитета више неће стајати испред презимена Николић.
– Одлучио сам се за Олимпију из два разлога – због уговора на две и по године и пројекта председника Милана Мандарића да клуб преузме улогу лидера у региону. Сличан идејни план нисам имао у каријери – објашњава одлуку из јануара 2016. о којој се у Београду шушкало читаве јесени.
А шта, заправо, значи пројекат? Српским тренерима о тој привилегији забрањено је и да маштају.
– Да знам одакле крећемо, који су нам циљеви и кораци на том путу. Мандарић, са огромном енергијом и искуством, има потку човека који зна шта и како хоће. Добио сам неколико понуда прошле године, поготово са истока, али није ми се журило. Посао у Љубљани доживљавам као шансу да се домогнем фудбалски најатрактивнијих земаља, из такозваног западног дела Европе.
НЕПОЈМЉИВИ МАНДАРИЋ
Како сте доживели председника Мандарића? О њему се у Србији испредају митске приче.
– Мандарић је за наше прилике непојмљив пример спортског радника. Човек из бизниса, посвећен фудбалу, мирноћом и пословним потезима, гарант је сарадње на вишестрано задовољство. За уживање!
Је ли Мандарић издашан према „својим” тренерима?
– Није ми од пресудног значаја била висина уговора. Најбитније је да сам изабрао клуб са здравим људима и виталном, фудбалском, идејом. Хоћу да себе профилишем као тренера, чији заштитни знак је борба за највише циљеве. Војводину сам оставио у полуфиналу купа, претходно довео до историјског резултата, баража за Лигу Европе. Сулудо је да о Партизановим амбицијама трошим речи. Што су моји црно-бели у Србији, то је данас Олимпија у Словенији.
Како су вас Словенци дочекали?
– Сјајно, без замерке са моје стране. Тамошњи људи искрено су пријатељски настројени према Србима, Београђанима поготово.
Мало је необично да се наш тренер потврђује ван граница своје земље. Је ли вам теже у Љубљани него у Београду?
– Поносан сам што сам био део црно-беле породице, упркос на моменте тешким условима за рад.
Како сте ви издржали 14 месеци у Хумској, у тој савременој машини за млевење тренера?
– Статистика све говори – само два пораза у 50 званичних мечева.
Те бројке уопште нису биле меродавне на крају вашег мандата?
– Завршио сам ту причу. Надам се да сам оставио дубок траг, остварио нераскидива пријатељства, са људима чија љубав према Партизану није упитна. Осећам, ипак, у дубини душе, жељу да нешто што ми је узето у тренуцима кад је било на дохват руке, коначно буде моје. Верујем да ћу се вратити и завршити ту причу. Имам довољно година да се не оптерећујем временом и да ће то бити за два, три, пет, десет, или 20 лета... Тако ће и бити. Убеђен сам у то!
ПРЕПУЦАВАЊА НАС ВОДЕ НА РУБ ПРОПАСТИ
Могу ли да се пореде српски и словеначки фудбал?
– Суштинска разлика је у фудбалском амбијенту. А Словенци су на том пољу испред нас. Проблем у Србији нису тренери, понајмање фудбалери. Општи миље, неусловни стадиони, препуцавања по новинама, неприродни притисци, воде нас на руб пропасти. Да не говорим о организацији лиге. Словеначка није квалитетнија од наше, али је сигурно лепша. А то није мала ствар. У таквој атмосфери, израстао је моћан Марибор, на челу са партизановцем Златком Заховићем, направио је коперникански преокрет у тамошњем фудбалу и већ искорачиле у Европу. Алал му вера!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
