Извештач Журнала био у авиону са српским одбојкашима: Крвава видовданска ноћ у Истанбулу (ФОТО)

Специјално за Журнал из Истанбула: Игор Јагличић

Игра судбине... Кад се она поигра с вама, тад схватите неке ствари у животу и добро размислите о њима.

Шта би било да је авион „Туркиш ерлајнса” из Београда за Истанбул полетео на време? И да смо којим случајем крочили у зграду аеродрома „Кемал Ататурк”, у моменту кад се одвијао страшан терористички напад, у којем је живот изгубило, по последњим информацијама више од 40 особа.

На срећу, никада нећемо добити одговор на то питање, а унутрашњи немир, доживљен те „видовданске ноћи”, остаће вероватно у свима нама, који смо били на само пар стотина метара од попришта стравичног догађаја.

– Драги путници, молимо вас да останете на својим местима, на аеродрому се догодио терористички напад – биле су прве речи пилота, у моменту кад је челична птица „Туркиш Ерлајнса” додирнула писту највећег аеродрома у Истанбулу!

Шок, неверица. Питамо једни друге, да ли смо добро чули? Седим иза Александра Атанасијевића, који узима телефон у руке, повезује се на интернет и чита:

– Пре мање од сат времена, на аеродрому у Истанбулу извршен је терористички напад, у којем је погинуло најмање 10 особа. Активиране су две експлозивне направе, четворица терориста разбежали су се у окршају са полицијом...

Слушам и не верујем шта Бата чита. Авион се зауставља на неких 250 метара од аеродромске зграде. Седим уз прозор, провирујем у неком страху, гледам у празно. У моменту се осећам беспомоћно.

Свакакве мисли падају напамет. Пар полицијских аутомобила са ротационим светлима, нигде живе душе. Пилот за пар минута саопштава да ћемо остати у авиону до даљег.

Сваки минут долази нека нова вест, са нама је у авиону и млади господин, који се представио да ради у безбедоносној агенцији. Доноси нове информације, описује шта се догодило на улазу у аеродром, показује нам и снимак.

Константно је са колегама на вези. Слушамо пажљиво сваку његову реч, уследи и понеки коментар. Умерен и примерен ситуацији, забринути смо.

Многи се питају „што нам се то не да да стигнемо до Техерана”? Кренули смо пре два дана. Јављамо укућанима и људима из Савеза да смо добро и да седимо у авиону.

Пролазе сати, много тога је већ јасније, број погинулих расте, самим тим и наша нервоза. Три сата од слетања, добијамо дозволу да изађемо из авиона. Претходно су торбе спуштене на писту. „Пет по пет” - свако узима своју и улази у аутобус.

Вожња до аеродромске зграде доноси ново узбуђење. Мало се прича, проговори се тек понека реч, размишљамо шта нас тамо чека. Не раде покретне степенице, пењемо се спрат више са торбама и затичемо велики број шокираних људи, како седе и леже по аеродромским ходницима. Ни сами не знају шта их је снашло. Живи су, размишљам, срећници као и ми!

Пратећи упутства тим менаџера Ласла Лукача у групи се упућујемо ка пасошкој контроли. Турци нас спроводе на домаћу линију, брже ћемо проћи.

Стиже информација да су сви летови отказани до даљег. Предлог је људи са аеродрома да изађемо напоље, пронађемо аутобус и одемо до неког хотела.

Ту почиње „судар са истином”. Прилазимо делу аеродрома где су покретне траке са багажом. Много кофера и торби је на истим, које стоје. Овде је дефинитивно био потпуни хаос.

Њушкам као пас. Осећа се мирис експлозије. Још увек, три сата касније. Дижем поглед иза ограде која је тек постављена и видим тројицу људи како висе на ужадима и скидају остатке разрушеног плафона.

Марко Подрашчанин иде испред мене, стаје поред једног стуба, који је сав у рупама од гелера.

– Буразеру, овде су људи платили главом! – изговарам полугласно, већ и у шоку оним што видим.

Пожурује нас једна полицајка, држи шкорпион у рукама. Нема стајања, нема сликања, видимо испред улаза где се одиграла права драма, полицијска и болничка возила, видимо чистачице како рашчишћавају стакло, али и крв.

Па, она је свуда око нас... Нарочито иза те ограде. Корачамо и не размишљамо много о томе где идемо. Остаје нам поглед ка главном улазу, где се још увек обавља увиђај. Онда спустите главу и поново видите крв. Бежали су људи на све стране, избезумљени, исечени, можда и прострељени.

– Можеш ли да замислиш какав је хаос био овде пре само три сата? – питам Марка Подрашчанина, који је без одговора.

Одмахује главом, ни сам не верује. Утапамо се у масу људи, која напушта аеродром и иде у непознато. На срећу, комуникација је добра. Запослени на аеродрому и у „Туркиш Ерлајнсу”, дају нам праве информације.

– Идите само напред, нађите аутобус, који ће вас одвести до оближњег Хотела.

Километар даље, гурамо кофере и сређујемо мисли. Са оближњег минарета, слушамо молитву имама. Уклопио се у целу причу. Не проговарамо, стижемо до једног великог паркинга, показујемо поново пасоше и карте за Техеран и добијамо аутобус, који нас вози до оближњег Хотела „Мериот”.

Заспали смо нешто после 5 сати. Шта је ко сањао, не смем ни да помислим. Слике које смо видели на аеродрому памтићемо до краја живота. То се не заборавља.

Чудни су путеви господњи...