MВП Светске лиге Марко Ивовић: Надам се позиву на ОИ у Рио!

Да „тиха вода брег рони”, доказ је Марко Ивовић (25). Од недеље најбољи играч финалног турнира 27. Светске лиге, момак је о коме бруји цео свет. Снажни Љижанин, небески скакач, доживљава најлепше тренутке у каријери, али је и даље чврсто на земљи.

Велича успех Србије у Пољској, хвали саиграче и каже, како не би било ниједног појединачног признања за њега, да они нису били тако добри. Ноћ после једног од највећих успеха у историји српске одбојке, питали смо Ивовића на који начин је наша репрезентација дошла до прелепог пехара и чека на милион долара?

– Не знам ево, ни дан после утакмице шта се то догодило у Кракову. Ја још увек немам осећај да смо ми све ово урадили. Више бих имао речи да кажем, да смо којим случајем изгубили, јер овакав резултат нико није очекивао. Једноставно, никада нисам био пре у овој ситуацији и нисам знао како ћу се понашати, ако до ње дође – каже Ивовић, који је каријеру започео у Спартаку из Љига, да би након епизоде у Војводини, играо и за турски Мили Пјанго, Пари волеј, Решовију и Локомотиву из Белогорода.

Какав је осећај у овом тренутку?

– Пресрећан сам што смо успели и што смо доказали да прошлогодишње финале у Рију није било случајност. Направили смо сада и корак више, показали да ова екипа вреди, да има потенцијала и да сви они који су уз нас, имају разлога да нам и даље верују. Ми смо, од новог почетка са Николом, сматрали да можемо направити успех и то смо урадили, већ у првој акцији – каже Марко.

А шта се то променило у односу на Европско првенство и квалификације у Берлину?

– Код нас је дошло до одређене смене генерација и потребно је времена да се све стабилизује. Светска лига у Рију је донела пуно успона и падова, а на Европском првенству већ је био присутан замор, баш као и у Берлину. После свега што смо доживели у октобру и јануару, дошли смо до титуле победника Светске лиге. Ово је показатељ да смо екипа, јер је некако све било лагано, неочекивано...

А кад је било најтеже?

– На оном чувеном путу за Иран, преко Истанбула и на мечевима тог викенда. Сви смо желели да се што пре вратимо кући.

До тада сте већ приказали сјајне игре?

– Да, имали смо шест везаних победа, али мислим да смо још од првих пријатељских утакмица, на Меморијалу Хуберта Вагнера у Кракову и у Италији показали да имамо потенцијал да направимо неки велики резултат, какав смо на крају и направили – каже Ивовић и онда погађа у центар:

– Имали смо фантастичну атмосферу, дисали сви за једног и признајем да сам некако одувек замишљао нашу репрезентацију, баш на овај начин. Имали смо 20 играча у погону и сваки је дао свој допринос. И они што нису били са нама, били су негде ту, око нас, чак и у терену. Огромном подршком, извукли су максимум једни из других и сви заједно смо заслужни за овај велики резултат – додаје, по статиастици и најбољи напад Ф6 Светске лиге.

Чега се заправо сећате из финала?

– Сећам се прве лопте, коју сам напао по паралели, кад се Бруно одбранио, али један његов саиграч упецао. Осећао сам и благи панику после паузе у другом сету. Свима је након те паузе било тешко да играју. Сетио сам се утакмице против Пољске, кад су се они вратили након 0:2, али и оне наше против Француске, кад смо ми од 0:2 дошли до изједначења. Страховао сам од почетка трећег периода и да ли ћемо успети да одржимо тај темпо и да им не дамо да се разиграју.

А у ком тренутку сте били сигурни да ћемо победити?

– Крајем другог сета, кад ме Никола Грбић извео из игре. Водили смо 8:5, а мислио сам да губимо 10:8. Једноставно, они нам све време дишу за вратом и трунке опуштања није смело да буде. Почео сам да се радујем, јер сам схватио да неће моћи да се врате. Одлутале су ми мисли и одмах пала концентрација – сећа се Ивовић.

Какав је био осећај након последњег поена?

– Скратио нам је муке Едер, таман да се неко не повреди – смешка се Марко. – Кренула је „шутка”, са Урошем сам почео да славим победу, јер смо се још прошле године у Рију договорили да ћемо једног дана освојити ово такмичење. Нисмо дуго чекали, на срећу – додаје Ивовић.

Шта још додати након свега?

– Пресрећан сам што смо постали екипа ове године и што сви дишемо као један. Чињеница је да се нисмо пласирали на Олимпијске игре, али то нас је натерало да збијемо редове и докажемо колико вредимо. Нисам имао срећу да се родим осам дана касније и да са „генерацијом 91” славим титуле у млађим категоријама, али ево, сад смо сви заједно на истом задатку и та генерација и Урошева „генерација '93”.

Заблистали сте на овом турниру, били други поентер, други нападач, седми сервер и примач сервиса...

– То је све плод високе мотивације, адреналина, све ме је ударило у главу и све је постало другачије. Дошли смо добро припремљени, јер смо веровали да ћемо стићи до краја. Релативно лако смо прошли целу Светску лигу. Вера нас је одржала. И даље не знам како сам ја то одиграо, стижу честитке са свих страна. Имам осећај да сам до сада играо на десетине оваквих утакмица у клубу. А у репрезентацији ипак много мање. Значила ми је подршка и вера саиграча и тренера.

Шта за вас представља титула МВП-ја турнира?

– То је и једна врста сатисфакције. Пред сам избор, док смо стајали на постољу, Рузије је упро прстом у мене, а Лисинац је говорио Марко Ивовић. Ипак, ја сам очекивао да то буде Никола Јововић. Међутим, индивидуалне награде нису толико значајне. Лепо је имати их и знати да радиш нешто добро, али да нисмо освојили злато, не би то толико вредело. Ово злато је вредније од било чега.

Ко је по вама откровење овогодишње Светске лиге?

– Дражен Лубурић. Веровао сам у сваког саиграча, али искрено нисам очекивао да после тешке сезоне у Пјаћенци, Лубурић одигра тако добро. Међутим, и он је отворио сезону са 29 поена против Белгије и наговестио дешавања пар месецикасније. Стасао је у врсног играча, на којег екипа може да се ослони у сваком тренутку. Играо је и полуфинале и финале као матор. Одушевио је!

Баш као што сте и Ви одушевили Србију?

– Нисам баш очекивао тако леп дочек и оволико интересовање српских медија и људи уопште. Пошто је ово било наше шесто финале, многи су очекивали од нас да скинемо то проклетство и да коначно подигнемо онај прелепи пехар. Зато се надам на крају да смо успели бар мало да орасположимо људе у Србији.

Питали смо Мартка Ивовића где види репрезентацију Србије у наредној години, у којој ће се играти још једна Светска лига и Европско првенство?

– Ја се искрено још увек надам да ће нас позвати на Олимпијске игре, па макар с плажа сви долазили у Београд. И да не буде тако, свим саиграчима желим добре и успешне клупске сезоне, добро здравље и то је то. Самим тим ће и игре наше репрезентације бити боље. Обећавати медаље није паметно, али ћемо се потрудити да већ на наредном Европском првенству поправимо утисак.