Марина Маљковић је толико јако грлила сваку од својих играчица, толико емотивно је доживела све што се догађало у последњим тренуцима меча и после звука сирене, да се пред новинарима појавила нека друга млада жена. Без маске увек хладнокрвног тренера, већ са изразом најдубљег поноса, олакшања и...
- Огромна је срећа, људи! Не могу да не поменем успех свих наших спортиста, али будимо свесни, ово је женска кошарка! Ово је невероватно! Успели смо да устанемо, иако смо прошли тежи пут. Било је страшно болно ноћ пре меча за бронзу. Баш тешка патетика, патетичне песме. Било је свачега и у стручном штабу и у екипи. Ништа нисмо морале, никакве услове нисмо имали. Сви ће бити задовољни и ако будемо четврти, зар не? Али да ми једини останемо без медаље! Па нисмо... Да не кажем шта. Нећемо ми једине да разочарамо. Око тога смо се окупиле, око уложеног труда и рада.
На полувремену је Марина имала излив емоција који је само смела да опише, не да понови.
- Први пут је било увреда са моје стране. Јавно им се извињавам. Оне знају да то није мој манир, никада их не вређам, чак ни оне најситније увреде. Једноставно, осетила сам да им је то потребно. Буквално им је било потребно нешто да се избаци.
На крају се из руку играчица избацивала селекторка.
- Ненормално. Имам 34 године и олимпијску медаљу. Медаљу за Србију и за народ, за све ове године када је почела цела прича око женске кошарке. Велико браво Драгану Ђиласу, велико браво Ани Јоковић и целом Савезу. Нису ово празне речи. Целом стручном штабу, од најмлађег до најстаријег. Свако има своју улогу, пре свеге да издржи. Када ја кренем да дивљам, посебно у тим патетичним ноћима... То треба издржати. До оних које све кошеве дају.
О њима селекторка није престајала да прича:
- Ове девојке су генерација о којој ће се причати, верујте ми, наредних 10-20 година. Анализираће се шта се то десило од 2011. до 2016. Огроман камен са срца ми је пао. Први пут у животу не знам како бих поднела пораз. Било би ми много тешко. Тај осећај синоћ да ми можемо да разочарамо земљу. Не би ми било добро. Јер је мени животни циљ да спавам мирно. Било је толико радости за све наше спортисте, а толико бола и страха да не разочарамо. Око тог страха смо се скупили и ту пронашли мотивацију.
Аман, насмеј се!
Марина Маљковић истиче да је била и текако свесна у тренуцима када су је играчице бацале после велике победе.
- Када су кренули да ме дижу... Била је и једна ситуација пре тога. Чекајте. Јелена, дођи овамо – позвала је Миловановићеву прекинувши њен интервју. – Реци им за ситуацију из финиша меча.
- Погледала сам Марину, а она је била озбиљна. Рекла сам јој: „Па дај насмеј се једном, аман! Освајамо бре медаљу!“ Коначно сам јој ставила осмех на лице. То је мој успех.
- И то пре него што се утакмица завршила – надовезала се Маљковићева. – А што се тиче бацања у ваздух... Гледала сам моје лепе шарене патике и желела сам да будем свесна тренутка. Само сам увукла мајицу у тренерку.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
