Рукометна Србија није добила председника, одлуком самих кандидата, Милана Ђукића (Нови Сад) и Божидара Ђурковића (Београд), после сумњивог гласања за првог, и пата позиције, на прекјучерашњој врелој Изборној Скупштини РСС. Кад боље размислимо, а и шта ће им...
Кренимо, отпозади, тако многи волимо, с кључним питањем за оба кандидата:
- Зашто сте се после принудне паузе у сред гласања, уортачили са противкандидатом и вратили за говорницу са заједничким предлогом да се Седница прекине?
- На састанку сам... Нисам се уортачио, само смо урадили оно што је једино имало смисла у датом моменту, да спречимо скандал. А, шта је требало да урадимо?! Рекао сам већ све, и не желим више ништа да коментришем из поштовања према Ђукићу – одговорио је генерални секретар РСС Божидар Ђурковић.
- Молим, ако може, то да оставимо неки други дан. Деца ме нису видела седам дана и данас сам њима посветио дан... Уортачио? Уортачио сам се с правдом да никоме, ни мени ни њему, ни рукомету не треба почетак са скандалом, гласањем које је под упитником.
Амен. Каква господа, стварно су обојица заслужила да предводе српски рукомет. Само да ли је рукомет (скупштинари) заслужио њих... Јесте, јер су солидно дуго ту, посебно Ђурковић као генерални секретар (17 година), па је с тога и учествовао у многим милим и немилим стварима у српском рукомету, у последње време, истина, отвореном борбом против Марјановића и дружине. Али ипак је остао генсек тог Савеза...
И Ђукић је сигурно могао много више да уради за ове четири године колико је члан Управног одбора РСС, мада се доста противио на седницама, кад се појави. Значајно му је мања одговорност од Божине, то сигурно, али није занемарљива.
Дакле, имамо људе с рукометном прошлошћу и сад је само питање чији греси могу да се опросте и забораве, а чији не...
Судећи по томе што су једини кандидати за избор председника и то прилично уједначених гласова, све им је опроштено и људи верују у њих. Али, ко су ти верујући људи?
Скупштинари су одавно тешка тема, без решења, јер је Статут заробио рукомет ко судија невино оптуженог за убиство, па не да да мрдне. О чему се заправо ради? О томе да гро делегата нису чланови клубова, већ представници округа, који се бирају по политичкој и подобној линији. Наравно да је међу њима мноооогоооо судија, бивших, или актуелних. Али, добро, и они су људи, мада их у рукомету сви куде. Осим шампиона.
Е, сад, бивши судија је и чувени Синиша Лазић, трећи кандидат за председника (Централна Србија) који је био најављен, а последњег дана није поднео ту кандидатуру у Савезу (то смо сви сазнали тек на лицу места), већ је на Скупштину изашао као предлог за председника тог највишег тела?!
Зашто нико приликом тог његовог никаквог објашњења и гласања делегата из Централне Србије за њега, није прекинуо седницу?!
То ми стварно није јасно... Јер шта је Лазић заправо тим гестом покренуо? Па, плес вештица.
Ево овако: обзиром да Лазићева игра значи да је хтео своју гласачку машину да уступи Ђукићу (тешко да је тај господин то тражио од њега), да би се сам огребао за још неку функцију (мало му постојећих), дигла се „кука и мотика“ поборника Боже Ђурковића која је, већ гневна, на све и свашта, само чекала повод.
О чему се заправо ради? Па, Божу су, поред представника бивших асова (Цветковић, Јовановић, Бутулија), генералног секретара РС Београда (Станковић), који га је и предложио, на челу са председником Тренерске организације главног града (Обућина), пратили (седели у делу за госте, иза, и стајали поред новина) и љути момци гипких мишица, енд лаког корака (једног је због немирних ногу Лазић и избацио из сале). Тешко да је такву стражу Ђурковић тражио од њих...
Јесу будно вребали како се гласа, и брзо скакали кад се збрајало (39 гласова за Ђукића, па је уследила пауза, тако да Ђурковић није ни дошао на ред, а сваком је потребна већина, 41), али са друге стране, било је и сумњивих покрета (Вишекруна и околина, али и два спорна кандидата у одвојеном делу, чланови Верификационе комисије, између којих је седео Јаран Станковић из РСБ)...
Као и са кандидатима, нерешено. Сви су они иста м.....
Нико нема права да се буни. Нико нема право да тражи правду за себе. Нико од оних који су седели у сали Савеза у Тошином бунару, немају права реч да кажу, ни против, ни за, ни за шта. То је рукомет, то је стање у њему, то су људи који га воде, то су они који га подржавају.
Ђурковић и Ђукић се нису уортачила, а што не би? Ако неће они, кад су се већ показали као господа на Скупштини, и изнад свих својих сумњивих гласача, ко ће?! Министарство спорта, ниже спортске организације, ма кога још брига за тај сулуди рукомет препун мржње, неуспеха нерада, непоштовања, не – љубави...
Па, играче, бре, њих нико није поменуо у свом програму. Јадни они. Док не оду у иностранство.
Пошто нико не сме (по Статуту) и неће да се меша у унутрашњу политику рукомета (удружење слободних грађана), зашто Ђурковић и Ђукић, који се толико залажу за бољитак овог спорта, не заузму заједнички бусију и не покажу шта је јединство(Божин програм) и добар маркетинг (Ђукић).
Док се не промени лош Статут, и погубни Скупштинари...
Али, то је научна фантастика, а у стварности овако стоје ствари: за следећу Изборну скупштину, у року од двадесетак дана, подносе се нове кандидатуре. Циркус се наставља.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
