Јелена Николић: Сваки грам олимпијског сребра је крваво зарађен

Ако је неко од наших спортиста заслужио олимпијску медаљу, награду за све што је пружио у каријери, онда је то свакако одбојкашица Јелена Николић. Ова 34-годишња Београђанка, са 17 година „радног стажа” у сениорској репрезентацији Југославије, СЦГ и Србије, силно се обрадовала сребру у Рију.

Одиграла је цео меч против Италијанки, почела у постави и мечеве са Американкама и Холанђанкама. Била је и остала човек од поверења селектора Зорана Терзића. Велика је њена коцкица у комплетном мозаику сребрних српских дама.

Тачно месец дана после финала против Кинескиња, Николићева је у Италији, на припремама са својим новим клубом Монтикјаријем. Са те дистанце, на помен Олимпијских игара и Рија каже:

– Дефинитивно је тачна констатација да се ово сребро ковало више од десет година. Рецимо, бар од 2005, кад смо кренули из Шефилда, у оне чувене светске квалификације. И рекла бих још да су све девојке, које су и тада играле, макар мало заслужне за ово сребро. Да нисмо тада начиниле први велики корак ка светском врху, питање је како би се све ствари одвијале касније.

Самим тим, слажете ли се да је у Рију дохваћен врх леденог брега?

– Сам врх би вероватно било злато и победа против Кинескиња у финалу, али и овако је ово невероватан успех. Како дани пролазе, тако сви полако схватамо шта смо урадили и колико је мали број оних, који су имали ту шансу и привилегију да играју у финалу Олимпијских игара.

Није могла Николићева да се не врати на времена прошла. Узела је дах и кренула:

– Сећам се ја добро 2002, или 2003, кад смо на турнире у Мађарску, Чешку и Румунију путовале у расклиматаним и хладним аутобусима, спавали по којекаквим хотелима, као 130 и неке на светској ранг-листи! Зато сматрам да је сребро у Рију невероватан успех и понављам, успех свих девојака, које су бар једном обукле дрес наше репрезентације. Потпуно смо заслужено стајале на другом степенику победничког постоља и рекла бих да је сваки грам тог сребра крваво зарађен.

Док је изговарала последњу реченицу, Николићева је, чини се већ започињала нову, присетивши се једне дивне анегдоте.

– Пре четири године била сам у другом стању и пропустила Игре у Лондону. Сећам се да сам код мојих у Црној Гори лежала у кревету и гледала њихове рукометашице како освајају олимпијско сребро. Питала сам се да ли ћемо ми икада доживети тако нешто? У том тренутку, оне су за мене биле царице и замишљала сам како је то леп осећај!

И онда се све то догодило вама четири године касније.

– Било је много тешко, било је суза, баш пуно стреса. Ипак, трудила сам се да не уносим немир и неку несигурност међу девојке, јер сам чврсто веровала да вредимо за медаљу на Олимпијским играма. Чак сам то и изјавила пред полазак, да би био неуспех да не уђемо у борбу за медаље.

На почетку турнира тешка утакмица против Италијанки?

– Тај меч је, по мени, одредио наш пут на Играма, али и њихов. Победа је доносила пролаз у четвртфинале и давала нам веру у сопствене снаге. Њима је пораз однео све, а на крају крајева и пролаз међу осам. Јер, треба рећи да су Италијанке једна јако добра репрезентација, уз нашу, вероватно у овом тренутку и најперспективнија на свету.

Порторико, па Америка?

– Нисмо имале ниједан лак меч у групи, мада смо већ после пораза од Американки размишљале о четвртфиналу и потенцијалном мечу са Рускињама, па чак и Бразилом. Увек мислите на најтеже опције. Нисмо знале како ће се у другој групи расплести ситуација.

Победа против Кине и минималан пораз од Холанђанки донео је жреб за четвртфинале и Русију као противника?

– Пуцала сам оптимизма пред четвртфинале. Била сам убеђена да ћемо добити Русију, али искрено нисам веровала да ће то бити онако убедљиво. После тог меча, знала сам да је медаља наша!

Али, следећи ривал су биле моћне Американке?

– Њих сам се прибојавала и знала сам колико и како могу да одиграју. Исто тако сам веровала да ћемо пружити јак отпор, јер смо на последњих неколико мечева, од Светског првенства у Италији показале свима, па и себи, да можемо да играмо с њима. Ушло се у пети сет, одлучивала је једна лопта, можда онај Рашин ас сервис, да би на крају победило и срце у јунака. Зато свака част девојкама, за ту по много чему историјску победу и веру да некад можете да победите и јачег од себе, чак и губите у тај-брејку 11:8. Била је то херојска партија!

Финала се Јелена нерадо сећа...

– Не знам, помешане су емоције. Пре турнира, али и током такмичења у групи, сматрала сам да је Кини место баш на четвртој позицији. Изгубиле су од нас, од Холанђанки, Американки. Очекивала сам да изгубе и од Бразила, јер ни ове сезоне нису играле бог зна шта. Међутим, ту је до изражаја дошло мајсторство селектора. Џени Ланг Пинг је показала колико је велики тренер, утисак је да им је преко ноћи потпуно променила приступ игри, не могу рећи и менталитет. Када су дошле на ред најважније утакмице, оне су биле најбоље. Просто је невероватно како су добиле Бразил. Искористиле су њихов страх од пораза и након тог меча добиле неку додатну снагу да оду до краја.

Србија је повела у финалу?

– Да, али оне нису губиле компас. Рекла бих да су два сета одиграле докторски, а да су у четвртом имале и оно мало среће, која је потребна да се постане олимпијски шампион.

Какав је осећај био стајати на победничком постољу са сребрном медаљом око врата?

– Била сам срећна, поносна, имала сам око врата једину медаљу која ми је недостајала, олимпијску! Остварили су ми се сви репрезентативни снови. Опет, ова медаља јесте највреднија, али не могу да кажем и да ми је најдража. И бронза у Јапану је историјска и злато у Београду, на Европском првенству... Да закључимо да су то била моја три најсрећнија тренутка у каријери, а занимљиво да су се дешавала на пет година - приметила је Јелена.

Још једном сте, бар у финалу против Кине, држали целу нацију будну до раних јутарњих часова?

– Нисам имала представу колико је све ово било важно нашем народу. Осећала сам подршку од најближих, али тек кад сам се вратила у Србију, схватила сам колико су људи у нашој земљи пратили мечеве и колико су емоција потрошили рецимо у том полуфиналу против Американки. Дочек на аеродому, па онај испред Дома Народне Скупштине су нешто, што ћу памтити целог живота...

Памте се увек лепе ствари, а како сте прегрмели оне тешке, рецимо припреме?

– Искрена да будем, нисам знала да ли ћу у 34. години издржати све те напоре, али верујте ми на реч, нисам нимало заостајала за овим млађим девојкама. Напротив... Дешавало се да дајем ритам, што никада пре није био случај. После свега одрађеног на припремама, била сам поносна на себе. Издржала сам све, радила, рекла бих као никада до сад. Најтеже је било селектору Терзићу. Требало је да се определи за 12 девојака и не бих му била у кожи. Имали смо у екипи и Сузану Ћебић, Сању Малагурски, Ивану Ђерисило, Мину Поповић, Даницу Раденковић... Све су то фантастичне девојке, које су радиле максимално, само с једним циљем, да у Србију донесемо олимпијску медаљу! Свака њима част, ово одличје је и њихово...

Жесток рад и право понашање, донели су на крају медаљу?

– Ништа се у животу не мора, али сматрам да је Бог био овога пута милостив према нама и да је увидео све наше патње и сву нашу велику жељу. Поштено смо радиле, добро се понашале, биле заједно у добру и злу и на крају се све исплатило. Морам да кажем и то, да током целих Игара ниједна девојка није својевољно напустила олимпијско село, како би отишла негде у провод, разгледање Рија и томе слично. Дружиле смо се по собама, седеле на тераси, доста причале, слушале музику, певале... С времена на време, чуле смо се са породицама и то је било све. И поново нисмо отишле на церемонију свечаног отварања. Нисам била ни у Пекингу, а тамо је, кажу, било много лепше.

Клупску каријеру настављате у Италији?

– Пред полазак на ОИ потписала сам уговор са Монтекјаријем. Враћам се у Италију после 9 година. Рекла бих са неком другом главом. Долазим у Лигу, која одавно није била јача, од оних најславнијих дана, када су европски купови редовно остајали на Чизми. Монтикјари је амбициозан клуб, уживаћу надам се у друштву Сање Малагурски и Бианке Буше. Надам се и добром резултату, пласману међу првих 5-6 екипа.

Нажалост, сезона је по вас почела помало и бизарном повредом прста?

– На другом тренингу сам скочила у блок Симони Ђоли, лопта ме погодила у домали прст десне руке. Осетила сам јак бол и схватила да нешто није у реду. Установљен је прелом, у међувремену одрађена и лакша хируршка интервенција и брже-боље сам се прикључила девојкама овде на припремама у Ливињу, како бих радила терапије и неке тренинге у теретани.