Тријумф на Ролан Гаросу скупо коштао Ђоковића: Повреде опасније од ривала

Оно што нису могли ни Федерер, Надал, Мари или Вавринка, учинили су “домаћи издајници”. Док је Новак Ђоковић био здрав, нико му ништа није могао, али када су напади почели из сопственог тела, ситуација се променила.

– Никад у животу нисам дошао овако исцрпљен на Вимблдон – признао је летос у Лондону, после сензационалног пораза од Американца Кверија у трећем колу, да га је невероватна серија успеха потпуно избацила из строја.

Ноле је пре тог кикса иза себе имао скоро двогодишњу доминацију у којој је низао тријумф за тријумфом, обарао рекорд за рекордом. Али то огромно раубовање организма није могло да прође без последица.

После преране елиминације са Вимблдона, дошао је велики неуспех у Рију, где је на старту поражен од Дел Потра, да би све запечатио губитком титуле на Ју-Ес опену где га је Вавринка надиграо у финалу.

У ових два месеца између тријумфа на Ролан Гаросу, који га је очигледно и физички и психички потпуно исцедио, и отказа пута у Пекинг, Ноле ниједног тренутка није јавно говорио са каквим се здравственим проблемима мучи.

Само се “читањем између редова” могло уочити да му није лако, јер кад он каже да га нешто мало боли, онда је то прилично озбиљно, а кад одустане од турнира, онда значи да није имао избора. Ако Новака нешто стварно мало боли, он то никад неће рећи јавно.

У Лондону је кроз зубе изустио да га боли зглоб, слично је био и у Рију, док се у Њујорку није ни знало шта се дешава са његовим ноктима док камера у финалу није приказала крваве чарапе.

Неколико је разлога за овакво понашање, односно скривање тачног стања са повредама. Први је Новаков џентлментски однос према противницима, не жели да причањем о здравственим проблемима умањи значај њихове победе.

Други, такође, проистиче из односа према ривалима, не жели да им признањем да је повређен пружи наду да могу да га победе и онда они запну више него иначе.

Трећи разлог је последица некадашњих предаја, пре него што се излечио од алергија. Свестан да у медијском простору, поготово на западу, увек има злонамерних који једва чекају да га разапну на крст критике, не жели на овај начин да им то омогући.

Неиграњем у Пекингу, Ђоковић не губи много, једна титула више или мање на серији 500, заиста му мало значи, а ни тих 500 поена не би требало да буду кључни у борби за врх.

Ноле до краја године брани 2.165 поена више од другопласираног Ендија Марија, а његова предност у овој сезони износи 2.055 поена. Готово исто.

Ђоковићева предност на АТП листи је много већа, али то је зато што се ту рачунају поени од пре годину дана које он у наредних неколико недеља брани.

Та листа је битна за тренутни поредак, али заварава када је у питању редослед на крају сезоне.

А пошто је тешко претпоставити да је Ђоковић заборавио да игра тенис, исто тако је погрешно претпоставити да ће у наредна два месеца он стално губити, а Мари стално побеђивати.

Оно што може имати утицаја на борбу за број 1 мимо ових бројки је одлука Шкота да се пријави за још неко такмичење, на пример за серију 500 у Бечу или Базелу или за серију 250 у Москви, Стокхолму или Антверпену и тако освоји додатне поене и промени актуелни однос.

Наравно, исто то може и Новак да уради, тако да њихова борба за врх располаже са још неколико непознаница, али како сада ствари стоје, Ђоковић је у значајној предности.

Трећепласирани на свим листама, шампион Ју-Ес опена, Стен Вавринка, нема ни теоретске шансе да се умеша у трку за првом позицијом на крају године, а из његових бројки се најбоље види колико су Ноле и Енди у 2016. одскочили од конкуренције.