Прича о дечачки искреном пријатељству Саше Здјелара и Страхиње Андрејића: Није тешко бити човек!

Пише: Милорад Бјелогрлић

Нико их не учи срећи. Људи су постали отпорни на све. На делу је бродолом људскости. Зато свако племенито дело вреди забележити. Ништа чемер не растерује као људска доброта и хуманост.    

Саша Здјелар члан златне новозеланђанске генерације се бори за место под фудбалским сунцем. Никако да избори стартну позицију у атинском Олимпијакосу. Конкуренција за место у тиму је жестока.

Страшно је тешко изборити се за стартних 11 у саставу грчког шампиона. Ове сезоне нису изборили пласман у Лигу шампиона где су били редовни учесници. „Омакло” им се, па сада играју само у Лиги Европе. 

До марта ове године Здјелар је био стандардни члан младе репрезентације, али га је онда нестало. Изгубио је место у националном тиму. Тешко му је то пало. Само он и његови најближи знају како то преживљава.

Васпитан је тако да му је државни дрес светиња. Увек је „гинуо” када је играо за Србију. Он се на терену никада вербално није гурао напред, увек је био негде „иза”, вредан као мрав, пуштао је друге да се истичу, а он је „гиљао”, трчао, максимално поштено одрађивао селекторове замисли. Тренери би рекли „врло захвалан играч”. 

У време када су „орлићи” Вељка Пауновића на Новом Зеланду рушили једну по једну препреку на путу ка титули светског првака, један шеснаестогодишњи момак у Београду је већ месецима водио у старту неравноправну борбу.

Само што је кренуо у средњу школу „шчепала” га је тешка болест. Био му је досуђен горак живот, много горчи од живота његових вршњака. Прикован за постељу гледао је све преносе са Новог Зеланда.

Радовао се свакој победи Србије и тих дана макар на кратко заборављао на језиву болест и злу судбину која га је задесила и пре него што је почео и да брије. Пожелео је да упозна неког од Пауновићевих златних „орлића”. Жеља му се испунила. У посету му је дошао Саша Здјелар и за успомену донео дрес. Склопљено је велико пријатељство двојице дечака, али и великих јунака. Разменили су бројеве телефона и остали у контакту, а Саша је када би долазио у Београд посећивао новог другара.

Живот је низ одлазака и долазака. Одласке увек прате сузе и голема туга, а доласцима се сви веселимо. У уторак је уз звуке најтужније песме на свету „Тихо ноћи моје злато спава” на пут без повратка отишао шеснаестогодишњи Страхиња Андрејић. Колосални јунак, који се до последње секунде херојски борио за живот.

Ипак, је на крају после двогодишње борбе са болешћу, силним зрачењима, хемотерапијама, цитостатицима поклекао.

Ужасна вест о одласку „старог” другара стигла је и до Атине до Саше Здјелара. Није чекао ни секунде нити је било шта калкулисао. Одмах је назвао Београд и понудио помоћ родбини свог другара.

Поново је потврдио човекољубље и да му душа није празна као циркусни балон. У његовом случају неупоредиво тежа од 21-ог грама колико су научници тврдили да је тешка људска душа.

Није могао Саша да стигне у уторак на последњи испраћај пријатеља. „Овластио” је оца и сестру да присуствују најтужнијем чину. Наравно, не треба ни спомињати да су они у Сашино име донели огроман букет свежег цвећа.

Због, репрезентативних обавеза већине фудбалера тренер Олимпијакоса Пауло Бенто је свима дао тродневни одмор, од четвртка до суботе. У четвртак увече је Саша допутовао у Београд и јуче отишао код Страхињиних родитеља да изрази саучешће.   

Људска доброта одређује човеково битисање на планети Земљи. О пријатељству Страхиње и Саше вредело је записати који ред, чисто да се не заборави, али и да старији науче нешто о томе како изгледа право, честито, дечачки искрено пријатељство и да се све у животу не своди на пусти интерес.