Петровић: Kоме овде треба мислећи човек? Коме, сине мој...

Љупко Петровић није управи Левског дао повода да га смене, што су, судећи према клиповима које су му очигледно стављали у точкове од првог тренутка циљали.

Иако му је врло темпераментан, овом приликом био је више него стрпљив. Овог викенда после пет и по месеци битисања на бугарским фудбалских простора му је пукао филм. На софијску тренерску авантуру ставио је тачку, а да није осетио горчину пораза. С прве позиције се вратио у Београд.

- Трпео сам притиске, трпео и...

Подиже обе руке изнад главе. Ћути... Тражи, утисак је, адекватне речи да опише ситуацију у којој се нашао, много више за клупске челнике софијског клуба.

- Тражили су титулу од мене, што је својеврсни фудбалски нонсенс обзиром на неадекватно селектиран тим. Ниједног играча летос нису ангажовали, тиме понајбоље осликали овосезонске амбиције. Џаба су била моја смислена уверавања, терали су по свом и уочи сваког кола – смењивали! И, тако пет и по месеци. Дојадило ми је, сине... Кофере узех и, `ајд Љупко својој кући.

Растанак к`о растанак, увек болан и у његовом случају месецима крчкан на тихој ватри. Вредно поновног подсећања, без обзира на златни стандард непобедивости Левског.

- Споразумни раскид двапут сам предлагао, безуспешно. Имао сам резултат, сматрао и образ да тражим своје. Неимање слуха управе додатно је учврстило став да истрајем у томе, што је важније – побеђујем! На крају су попустили, отишао сам непоражен. Задовољан и олакшан, у души. Нанизале су се и године, сине мој... ваља сачувати здравље за старе дане – насмеја се напокон чувени Љупко. 

И, загонетно што је намах иницирало питање о могућем крају импозантне тренерске каријере.

- Не знам шта бих рекао, збиља. Могућ је крај... Опет, глава је врућа и не бих волео да ме сутра провлаче... Како се зваше онај сајт... да, на „Истиномеру” ха, ха... Можда саветима помогнем неком нашем клубу, онако из другог плана.

Подсећање да би академску титулу доктора фудбала могао да материјализује и за катедром, подиже веђе овом једином тренеру који је са нашим клубом постао првак Европе.

- Било би лепо... Имам знања и искуства, е, сад...

Причу смо закључили констатацијом да је његов адут и знаменито име.

- Имам... знам. Само, кад се осврнем, коме овде треба мислећи човек? Коме, сине мој...