РЕКОРДЕРИ ФУДБАЛСКЕ СРБИЈЕ: Првотимац у седмој деценији

Прича о њему је за рубрику „веровали или не“. Некадашњи ас зрењанинског Пролетера, Драгиша Коснић, рођен 2. јануара 1954. и даље трчи за лоптом. Првотимац је Пролетера из Међе, клуба који је, минуле недеље, јесењи део првенства Општинске лиге Житиште – Кикинда, завршио на шестом месту, са 13 бодова.

- Победили смо Рохам из Нове Црње, свих 90 минута провео сам на терену, као и на предходним мечевима. Као и у младости, пуно сам трчао, распоређивао децу, могу им деда бити, али се не дам – почео је причу у друштву некадашњих фудбалских сабораца из зрењанинског Пролетера, Арсена Тошића и Милорада Зорића.

Од 1999. је у клубу из родног места, одакле је и легендарни Момчило Вукотић кренуо у фудбалски свет. У некадашњем зрењанинском великану, кренуо је од пионира, 1968. и прошао све селекције. Био је на каљењу у комшијском Радничком, 1976. носио игру друголигаша Борова, од 1977. до 1986. био је првотимац Пролетера.

- Какав смо имали тим у друголигашкој конкуренцији, то је за причу. Ништа више није исто, све један од нас данас би играо у најјачим суперлигашима и многим европским клубовима. Данас је на Бегеју доста клубова, а нигде квалитета. Нема деце са села, у моје време, сви су били из околине. Некад су сиромашни играли, прича се окренула у супротном смеру.

Био је увек неуморан на терену, радилица за екипу, али се чуде у банатској равници како и у седмој деценији одигра цео меч.

- И данас претрчим највише, мени није свеједно како ће се завршити, овој деци са којом играм, мање – више је исто, добили или изгубили. Идем годишње на лекарски преглед, урадим све, од вађења крви, притиска, да не набрајам. И, све је ОК. Последњи пут доктор ме питао, зашто сам дошао. Имам шест коза, 16 јарића и дневно пијем литар и по млека. Више од четири године млеко нисам варио, конзумирао сам одмах после муже, директно из лонца. Кад устанем захватим велику кашику меда. Једем пуно воћа и то се понавља годинама. Све је еколошки чисто, за десетку.

Истиче да је физички веома активан, да више током дана уради физичких послова, него играчи на тренинзима.

- Помажем комшијама у пољопривредним пословима. Знам на трактор бацити 200 бала сена од 15-20 килограма, за кратко време. Онај ко зна шта то значи, зна колика је снага потребна.

Живи на релацији Међа – Клек. У Клеку има Школу фудбала, за децу од шест до 10 година. Учи и васпитава, а син Вид је био првотимац Пролетера, данас је привредни предузетник, други син Радивоје, завршио је факултет и без посла је. Унучад Милица и Миљан су „Колетова“ највећа срећа.

Имао је великих успеха као тренер. Русанду из Меленаца и Билећанин из Сечња, увео је у Војвођанску лигу, са карађорђевачким Јединством изборио опстанак у истој.

- Поносан сам на тренерски стаж у зрењанинском Пролетеру. Радио сам у омладинској школи до 2001. Са генерацијом рођених 1985, освојио сам Куп СРЈ 2000 победом над подгоричком Будућношћу. Са наредном генерацијом, рођених 1986. , освојио сам титулу државног првака, победом над Црвеном звездом.

Тошић и Зорић, његови саиграчи из славних дана, кажу да је мало играча, таквог калибра, било на тадашњим друголигашким теренима. Био је на мети највећих, али је тешка повреда осујетила велику каријеру.

- Не могу да заборавим недељу и 4. септембар 1978. – добро је Коснић упамтио меч против Рудара из Приједора, на обалама Бегеја. – Сеад Црнкић је ушао у мене, свом тежином пао на ногу, пукла је као леденица. Јаукнуо сам и надјачао пуне трибине. Обе подколеничке кости су пукле, тежак прелом. Пет месеци носио сам гипс, толико провео на рехабилитацији у Бањи и отишао у војску. Вратио сам се сулудом упорношћу 1981. До прелома одиграо сам 49 утакмица у Пролетеру, после тога још 100.

Кад га је, месец после, обишао Црнкић, чуо је за суровост борбе за бодове.

- Тренер га је задужио за Мишића, овај је успео да га избегне и шаље дриблингом на стазу, потом га је усмерио на Сучевића и ни њему ништа није могао. Казао ми је да га је тренер питао „можеш ли некога да погодиш“ и показао на мене. Задесила ме зла коб, кости су се расцветале.

Доктори су хтели да поставе две шине, да може да хода и да се поздрави са фудбалом.

- Хвала доктору Ковачевићу, рекао сам да хоћу да наставим да играм, да нећу шине у нози. Спојио је расцветале кости, рекао да пазим, а ја сам сумануто тренирао и вратио на терен.

Могло је бити на почетку, оставили смо за крај, Коснићу, докле?

- Пролетер 2020 године обележава век постојања. Желим да тад уђемо у виши ранг и окачим кпачке о клин! Издржаћу, сигурно – један је и непоновљив, Драгиша Коснић – Коле, фудбалска легенда Србије.