Ненад Томовић: Убише нас хвалоспеви и импровизације

Суштински, стасити Крагујевчанин, има много више разлога за задовољство. Истина, 172 утакмице и десет сезона у Италији, капитенска трака у Фјорентини, иза Гонзала Родригеза и Борхе, и статус једног од најтраженијих фудбалера у тосканској регији, довољан су разлог да спусти песницу у знак задовољства, али...

Томовићева хладнокрвност не оставља простор за ликовање и уживање у актуелном тренутку.

Једноставно, овај момак увек тражи више. И никад такву црту никоме не одаје. Изузев онима којима га одлично познају...

– Уживам у фудбалу и Фиренци. Задовољан сам и личним партијама, велика је част што сам се нашао у најужем кругу капитена. Није мала ствар извести екипу, и то какву, на терен. Саиграчи  ме гледају као лидера, успевам и ту улогу да изнесем како доликује великом клубу. Фјорентина има велики потенцијал. Везали смо у осам утакмица позитивне резултате, све ми мирише на прошлу сезону. Крунисали смо је пласманом у Лигу Европе – за тренутак је затитрао осмех на Томовићевом лицу.

А није тајна – Виола жели више. Чује се да је на стадиону „Артемио Франки” спремљен план и за трофеј.

– Није пракса људи из клуба да уочи сезоне причају о циљевима. Играмо на три фронта, два домаћа и Лиги Европе. Куп, по италијанском систему, често бива одскочна даска. Пре три године, изборили смо пласман у финале, изгубили од Наполија, покушаћемо и 2017. да се домогнемо завршне утакмице. Чекамо противника у четвртом колу, последњем пред пролећне мечеве одлуке... Фјорентина је пре 15 година приграбила овај трофеј, због тога је наш мотив за нијансу већи.

Тосканци су се летос већ спремили за такмичење на три фронта.

– Екипа није претрпела веће промене, остао је костур тима од прошле године. Стигли су, углавном, млади фудбалери, одлично се уклопили. Паоло Соса, португалски стручњак, често комбинује, поготово у европским мечевима, али не осећају се варијације.

Дијаметрална супротност на нашим теренима. Док Италијани гледају барем пет година унапред, наши клубови не виде ни шест месеци испред себе.

– Одмах ми се враћа филм на двомеч Сасуола и Црвене звезде, овог лета, у последњем кругу квалификација за Лигу Европе. Рекао сам и пре тог меча да су звездаши добили једног од најтежих противника – име Сасуоло указује на скромну екипу, али реч је о одличном клубу. Власник мултимилионер, обезбедио је предиспозиције моћном клубу, годинама је у врху италијанског фудбала. Очекивао сам, искрено, више од Звезде, али до изражаја је дошла разлика у организацији и плану. Сурово, без права на поправни испит! Звезда је у летњем прелазном року ангажовала велики број новајлија и није могла да очекује успех у Европи. Сасуоло је годинама градио тим, растао временом и сазрео за много више.

И све би можда, из нашег угла, било подношљивије да није уследио – нокаут. И то из сопствених редова!

– Уместо да, ако су стигла појачања, како је оцењено у клубу, добију шансу да се изграде и уклопе у тим неки од тих фудбалера добили су зелено светло да иду! Нервирају ме такви коментари, убиће нас хвалоспеви и импровизације. Да је тај исти тим можда био срећније руке у жребу и стицајем околност добио шансу да направи боље резултате у Европи, онда би прича отишла у сасвим другу крајност. Од тих фудбалера, садашњих „отпадника”, ковали бисмо звезде, чуда... Ту је наша грешка.