Снег је прекрио Србију, мраз заледио мисли у предвечерје највећег хришћанског празника. Бадњак је обавезан, печеница – углавном прасе - пожељно, а „Христос се роди” поздрав подразумеван међу Србима ма где били у дане Божића...
Чак и у Перту, у далекој Аустралији – све је као у Београду, упркос 12.850 километара који нас деле... Скоро све, јер, иако је црквено двориште у Перту на Бадњи дан и на Божић пуно Срба, рођење Христа слави се на 30 Целзијусових степени!
Важно је ући у плеј-оф
Овом приликом још неколико речи о Перту. Тренутно је пети, Маринковић верује да ће без проблема обезбедити плеј-оф за титулу.
- Сиднеј је први, најбољи је, али по квалитету и ми смо морали боље до сада. У Аустралији је лига уједначена, првенство је тешко, ето Аделаиде је прошле године био први, сада је последњи, а Сиднеј није био ни у плеј-офу... Тек смо на пола првенства, а игра се три круга... Екипе од трећег до шестог места играју први круг плеј-офа, победници ће се после тога борити са прве две екипе...
Небојша Маринковић је већ три године становник Перта. Разоран шут омогућио је некадашњем младом репрезентативцу Србије и везисти Партизана, популарност у Аустралији, али и миран породичан живот у граду на обали океана и то у духу обичаја...
- На Бадњи дан с породицом одлазим у цркву Свете Тројице да упалимо свеће за здравље. Ишли смо прошле године, ићи ћемо и ове. И овде постоји бадњак, сви обичаји су исти... Једино што је необично да чекате Нову годину и Божић у кратким панталонама, у купаћим, на плажи или базену. Чудан је осећај китиш јелку, а нема снега - објашњава глава породице Маринковић...
Има још разлика – открио је Небојша кад смо га упитали да ли је и прасе незаобилазни део декора...
- Овде има пуно Енглеза и они су са собом „донели и обичај” да се католички Божић слави уз пуњену ћурку. Ми наш – православни, славимо кад можемо с прасетином на менију... С обзиром да смо у четвртак играли против Велингтона 2:1, а да је наредни меч тек 15. јануара, имаћемо прилику и да се одморимо на Божић у кругу породице уз српски мени...
Нову – 2017. Небојша Маринковић дочекао је у друштву Милана Лоле Смиљанића у Сиднеју, у ишчекивању утакмице са Западним Сиднејом... 3.294 километра далеко од супруге, ћерке и сина у Перту – 15.698 ваздушном линијом удаљеном од родитеља у Београду...
- Даљина убија... Она се и најтеже подноси. Не можеш да седнеш у авион и да једноставно кренеш кући кад до Србије мораш да путујеш два дана. Срећом, постоје скајп и вајбер... Не знам како су људи раније издржавали без комуникације... А и овде су дистанце нестварне. До Сиднеја смо летели 4,5 сата... Нову годину дочекали смо у хотелу у Сиднеју, Лола и ја... А напољу ватромет... Кажу, најбољи на свету... После поноћи – спавање, на Нову годину утакмица и тежак реми – 1:1, па опет у авион и 4,5 сата лета... Да ли можете да замислите да вам неко честита Нову годину на 40 Целзијусових!?
Не жали се Маринковић, напротив, проналази лепше стране живота у далеком свету:
- Лепо се живи у Аустралији, услови су одлични, за фудбал поготово... У мају ми истиче трогодишњи уговор, надам се да ћу потписати нови. За две године стећи ћу право на аустралијски пасош, значајан је јер постоји ограничење странаца... А и деца иду у школу, Елена ће у четврти, а Стефан у фебруару у први разред. Овде деца у школу полазе у шестој години, а школска година траје од фебруара до децембра...
Време је у Перту за спавање, у Сиднеју је увелико ноћ, а у Београду тмуран и хладан дан...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
