Терзић: Одлазим после светског злата

Недавно су, као нове олимпијске вицешампионке, седми пут проглашене за најбољу екипу у Србији.

Уз дужно поштовање свих играчица, рекло би се да је деценију и по са екипом растао и стручни штаб наше најјаче селекције, на чијем је челу 50-годишњи Зоран Терзић.

Четири и по месеца након изгубљеног олимпијског финала, питали смо га жали ли за нечим у Рију?

– Како време иде, нормално је да емоције остају више по страни и да све сагледавамо знатно реалније. И даље сматрам да смо у четвртфиналу против Русије и полуфиналу против Американки изгубили толико енергије, да је све било ненадокнадиво у финалу. Било је видљиво да смо сви на терену толико задовољни, срећни и испражњени, са испуњеним циљем.

Петнаест година касније, какви су ваши мотиви на клупи репрезентације Србије?

– Већ сам разговарао са председником Гајићем и у принципу, нема ту неких великих проблема. Савез намерава да уреди ситуацију са селекторима, да ови буду под уговором и да све то стоји негде на папиру. Да не буде као до сад. Што се тиче моје амбиције, она је иста, као и пре десет година. Знате мој став. Кад се не будем радовао тренингу репрезентације, нећу више ни радити тај посао. Додатни мотив проналазим у Светском првенству. Сан је био олимпијска медаља, а нека нови буде светски шампион! Што да не?! Можда би са једном таквом медаљом могао да кажем и збогом репрезентацији – примећује Терзић.

Зоран Терзић се силно оврадовао идеји нових челника Одбојкашког савеза Србије, да женска сениорска репрезентација део својих припрема у наредној сезони одради у Републици Српској.

– Евидентно је колико нас људи тамо воле и колико имамо талентоване деце, не само за одбојку, већ и за друге спортове. Жеља ми је да улажемо и у спорт у том делу наше земље, јер сматрам да су деца из Републике Српске предодређена да играју за репрезентације Србије. Морамо да обратимо пажњу на тај део наше земље, јер видели сте шта је женска сениорска репрезентација добила са једном Бранкицом Михајловић и Тијаном Бошковић. Тај део Србије требао би да буде једна од наших база и рудника, где бисмо требали да копамо дијаманте.

Питали смо Зорана Терзића да ли је успео да наплати рад и труд, уложен у последњих 20 година?

– Апсолутно јесам! То што сам доживео са репрезентацијом, Звездом, па клубовима у иностранству је нешто, што без одбојке никад не бих доживео. Не постоји новац на свету, којим то може да се плати. Задовољан сам и пресрећан оним што сам добио од одбојке за уложени рад. А да ли би добио више да сам негде другде био тренер, или селектор. Вероватно бих, али то су неке друге димензије и то вам је као онај сан да радите у Швајцарској, а живите у Србији... – закључује Терзић.

Комплетан интервју можете да прочитате у божићном двоброју Спортског журнала за 6. и 7. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.