Познајемо се деценијама. У душу. Мирослав Милановић играчка и тренерска легенда Лознице. У фудбалским круговима о њему се мање-више зна све. Осим једног. Било је то овако...
Јесен 1995. године. Време када људи нестају, а нико није крив. Посебно од леве обале Дрине, где су многи били узнемирени, унезверени, распамећени. По систему „неком рат, неком брат“, људи су се свачим служили, да би се окористили на туђој несрећи. Али, не баш сви.
На прелазу Рача у СР Југославију, у Семберији, нису пустили у Србију мајку с двоје деце – једно од осам година, друго од 20 месеци. Реч је о жени удатој за Србина који је од почетка рата 1992. био у редовима Војске Републике Српске. После уласка Хрвата у Дрвар морала је негде да се склони и кренула код тетке у Земун. На граници су дозволили прелаз деци, њој не јер је – Муслиманка. Остала је у Бијељини и чекала да се нешто деси. Ту се кретала под именом Ивона, да би главу сачувала и опстала.
Ово је испричао официр војске Србије при случајном сусрету са Милетом Милановићем који га је повезао код фамилије у село у околини Лознице. Уважени стручњак истог тренутка осећајно је кренуо, како тврди, у свој највећи тријумф. Навикао на победе и поразе, бескомпромисно се упустио у акцију. Понудио је рационално решење, с наговештајем да би проблем могао да се реши. План је муњевито скован.
- Предложио сам да одемо у болницу код мог кума, очног лекара. Тражили смо упут за наводну операцију катаракте мајке Муслиманке. Чуо сам да су неки тако прелазили у Србију – прича Милановић о поступку за медаљу.
Обећано – испуњено. Истог дана њих двојица кренули су у Бијељину. Имали су адресу где могу да нађу жену. Миле је замишљено возио ауто и онако више себи у браду говорио „ако је не превеземо уз помоћ лекарског упута, превешћемо је чамцем. Имам много познаника са чамцима на Дрини. Ако нас ухвате, њу ће вратити...“ – остао је недоречен сам себи Милановић, решен да иде до краја. А били су тек на почетку.
Доласком у Бијељину нашли су се с једним капетаном прве класе, али у причи са њим осетили су да нешто комбинује и компликује. Све емоције су узалудне и безнадежне. Прича о деци одвојеној од утробе из које су изашла, од њега је била удаљена светлосну годину. Убрзо су се разишли и нашли код пријатеља кога је Миле телефоном звао из Лознице.
У Канади од 1999.
После Дејтонског споразума у Београд је стигао и Ивонин супруг, борац Републике Српске. У тешком избегличком животу постали су ничији. Нису имали где дасе врате, пријатељи су га осуђивали што и даље живи са Муслиманком.
И њој су замерали што живи са „четником“. После много перипетија иселили су се у Канаду 1999. године где су и данас. Ивона је лекар, супруг бивши официр војске.
- Добар човек, али разочаран причао је како Муслимани плаћају по неколико хиљада марака за прелазак у Србију. Објаснио нам је да то нема везе са државом, већ са профитерима, што нам је било савршено јасно – додаје без предрасуда Милановић о времену када се многи нису саосећали са ситуацијом и окретали главу од туђих мука и невоља.
Недуго затим у Бијељини су се коначно нашли са женом за коју су се толико залагали. Био је ту и њен супруг.
- Када смо показали лекарски упут за специјалистички преглед, лица су им се озарила. И одмах почели да планирају „операцију извлачења“.
У комбинацији су биле разне варијанте. За сваку је требало сачекати – сутра. Доминирали су емотивни вапаји жене да крену одмах и поведу је, само да деца више не буду без ње. Била је, чини се, спремна да пешке крене преко граничне међе, па шта јој бог дан. Сузе није крила, ломила прсте, молећивим погледом тражила одговор.
Кренули су увече, рачунајући биће лакше. На путу ка прелазу Шепак свратили су код Милановићевог пријатеља. Он је преузео обавезу да ако „операција“ не успе, колима врати Ивону у Бијељину. Обећао је и чамац ако буде потребно. Колима је ишао за њима до моста, киша лила као из кабла, небо се отворило.
На граничном прелазу нова смена. Један од полицајаца препознао Милета. Предавао му фискултуру и био тренер док је играо фудбал. Само махну руком да заобиђу возило које је прегледано и да наставе за Србију.
- Ивона престала да дише. Премрла. Не може да верује. Остаје још само завршни корак преко нашег граничног прелаза – објашњава лознички тренер.
На другој страни моста, милиционер погледа према ауту, па онако узгред добаци „хоће ли Лозница остати у лиги“, а тада је играла у Првој Б, па махну руком да наставе. Ивона је плакала као дете, рамена су јој се тресла, сузе биле у рангу пљуска поред хировите Дрине. Невероватно. Њена драма је окончана.
На граници, ни лекарски упут, ни лична карта нису били потребни. Фудбал, најлепша споредна ствар на свету, па макар и на локалном нивоу, отварао је сва врата.
А, био сам убеђен да га у душу познајем...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
