Упознајте Јовану Јовичић, прву поентерку Супер лиге: Одбојка је за мене била казна

Актуелне освајачице Купа из Старе Пазове фавориткиње су у овом двобоју, али немирно спавају кад им се спомене име Јоване Јовичић.

Ударна игла Обреновчанки, „пуни шаржере” пред одлучујуће битке у овој сезони. Са 416 поена на 20 утакмица, била је убедљиво прва поентерка Лиге.

За „Журнал” је открила пуно занимљивих прича, а креће, каже са оном најгором. Јер, за њу је одбојка у првом тренутку била – казна!

– У почетку сам била приморана да идем на тренинге. То се обично дешавало када бих нешто згрешила, или зарадила неку слабију оцену у школи. Родитељи би ме узели за руку и правац дворана и одбојка! Значи, ништа није био мој избор, већ практично једино решење. Родитељи су желели да се бавим спортом, да не проводим време на улици, а у родном Љигу, осим одбојке није постојало ништа чиме би једна девојчица могла да се бави – каже једна од најбољих играчица Лиге, Јована Јовичић.

Закуцати лопту у кош – без проблема!

Убојит смеч Јовичићеве долази из напорних тренинга, велике снаге, али и изврсног одраза.

Висока је „свега” 185 сантиметара, што и није много када се узме у обзир позиција коректора, коју игра. Ипак, када је видите у ваздуху, схватите колики одраз поседује. Ту висина потпуно губи на значају.

Још један податак за рубрику „веровали или не”. Јована Јовичић без проблема може да закуца лопту у кош, постављен на висини три метра и пет сантиметара.

Бурног духа била је и као школарац. Често се инатила, избегавала тренинге. Упркос жељи других да је мотивише, она се противила, једноставно... није је дотицало.

– Почела сам релативно касно да се бавим спортом, тек у седмом разреду. Ретко сам ишла на тренинге, једном у десет дана, па би ме тренери казнили, неиграњем утакмица. Остала бих у свлачионици, али... нисам томе много придавала на значају.

Ипак, дубоко у Јовани, крио се заљубљеник у одбојку. Само је очигледно да то није имао ко да открије. Све док се није појавио један млад човек.

– Доласком Богдана Величковића на место тренера, све се променило. Он ми је пришао на један потпуно другачији начин, једноставно знао је како то да уради. Тек тада сам почела озбиљно да играм. Посвећивао ми је доста пажње, а ја сам то умела да ценим и да вратим на терену. Пошто сам касно почела да тренирам, морала сам ужурбано да савладам градиво, које сам пропустила у млађим категоријама.

Многи данас сањају да постану професионалци, баш овакви каква је Јована, али прва звезда обреновачког тима каже, да је за успех потребно одрицање.

– У осмом разреду, због обавеза са одбојком, морала сам да изостанем са екскурзије. Ух... колико ми је само то тешко пало. Касније, у средњој школи, знала сам да је одбојка мој живот и одрицања сам почела лакше да подносим. Никада нисам отишла на екскурзију у средњој! – подсећа Јовичићева.

Због усредсређивања на каријеру, школа је морала да трпи и да чека своју прилику из другог плана.

– Једноставно због обавеза, оцене у школи нису могле да буду на пређашњем нивоу. Прошле године сам уписала факултет, студирам економију. Кад завршим каријеру, мислим да ћу спорту рећи збогом – оцењује Јована.

Она открива да слободног времена и нема много, али да се уз добру организацију све може постићи.

– Током сезоне заиста немамо времена да излазимо много. Волимо провод наравно, као и сви остали. Излазимо понекад у кафане, клубове, али време проводимо и гледајући филмове.

Кроз каријеру, променила је неколико клубова. Почела је у родном Љигу, у Спартаку, а онда се запутила у Нови Сад, где је бранила боје Варадина, после чега је уследила епоха у Лајковцу.

Потом је прешла у ТЕНТ, ту била две сезоне, а онда поново једну „скокнула” до јата Лајковчанки. Тада је избацила Обреновчанке из плеј-офа, а ове сезоне рекло би се вратила Жељи истом мером.

– Важно је да побеђује мој тим. Није битно како ја играм. Више волим утакмице у којима пружим слабију партију, а ми победимо, него да заблистам, а да изгубимо!