СЕЋАЊЕ НА ЗОРАНА ПЕТРОВИЋА: Спортиста и новинар за Кућу славних!

Пише: Владимир Станковић

Међу спортовима које је као дописник Спортских новости пратио Зорану је сектор била и кошарка. Долазио је рано, хватао телефон и са њим би „обишао” савезе и клубове које је покривао, а онда куцао своје вести које су телексом ишле у Загреб.

Већ око 13,00 или 13,30 скупљао је ствари, седао у ауто, прво беше неки стари „принц”, после  жута „пеглица” и кретао у обилазак својих сектора. Данас кошаркашки, сутра одбојкашки савез, прекосутра тениски...

И тако из дана у дан. Од Зорана сам научио да новинар у редакцији пише, али да вести, информације и контакте тражи на терену.

Зоран је био у одличним односима са службеницима и секретарицама, чак и са чувеном Соњом Младеновић у КСЈ којој је лакше било извадити здрав зуб него од ње добити информацију.

Дружио се са генералним секретарима, председницима, члановима разних председништава и извршних одбора...

Сва врата су му била отворена, сви су га знали. Некад је било довољно да каже само „Зоран овде”, а много пута јурили су њега да би му дали информацију.

Много тога има да се каже – и о Зорану – спортисти. Такав таленат за спорт ретко се рађа. Који год спорт је пробао ишао му је од руке, али и од ноге! Био је супер-талентован пионир у фудбалском клубу Црвена звезда.

137 утакмица одиграо је у дресу репрезентације

5 титула првака државе (четири са Југославијом, једну са Партизаном)

4 Купа Југославије (три са Југославијом, један са Партизаном)

3 пута је заузео 7. место на европским првенствима (58, 63, 67)

2 златне медаље са Медитеранских игара (63, 67)

2 пута је заузео 8. место на светским првенствима (62, 66)

Завитлавао је Драгослава Шекулараца, другара из Пете београдске гимназије, да је кад су заједно отишли на пробу у Звезду, Шеки одбијен, а Зоран примљен!

Тек касније је чувени Звездин ловац на таленте чика Митке видео Шекија на малом фудбалу поред зграде „Политике” и рекао да сместа дође у Звезду.

Зоран је са поносом истицао да је једном, у предигри меча Звезда-Аустрија (или Рапид, није баш сигуран) на ЈНА играо пред 40.000 гледалаца.

Пионири Звезде и Партизана одушевили су гледаоце, било је 2-2, Зоран, лево крило, дао један гол...

У слободно време зими клизао је на Ташмајдану, понекад хватао и неки хокејашки штап, онако за себе.

Једног дана ОХК Београд дође на утакмицу са само осам играча, голман Љуба Георгијевић види Зорана и каже му да обуче опрему... Зоран заигра и да гол. После поновио још неколико пута...

Играо је, додуше мало, и рукомет у Младом пролетеру, на Звездари, али његов спорт била је одбојка. Тежа повреда колена одвојила га је од фудбала, у крају је никло одбојкашко игралиште, пријавио се  у ОК Југославију која се нешто касније фузионисала са Партизаном.

– Донесем кући дрес да мајка опере, такво је време било, она га окачи на конопац да се суши. Наиђе ћале, скине дрес и баци га преко плота – причао ми је Зоки.

Отац је био заклети звездаш, од малена је синове, старијег Вељка и млађег Зорана, усмерио на спорт. И Звезду, наравно. Зоран је дрес са бројем 8 носио због - Рајка Митића.

– Нисмо пропуштали ни једну утакмицу Звезде, а често смо ишли и на Партизанове. И то пешке, од Вуковог споменика где смо становали – сећа се Зоран.

Kао богом дани таленат за све спортове, брзо je напредовао. Ушао је у одбојкашку репрезентацију и без паузе у њој одиграо 136 узастопних мечева. Одбојка је била у повоју, златна медаља на Медитеранским играма у Тунису 1967. била је велики успех.

Важио је за најбољег југословенског одбојкаша, а стручњаци се слажу да му се на месту техничара до данас приближио само Никола Грбић.  Ипак, Зоран је као новинар успео да „освоји” две бронзане медаље:

– Извештавао сам са европских првенстава у Београду 1975, из Пионира и из Париза 1979. За Париз ме вежу разне успомене. Те 1979. звали су ме из београдске ТВ и питали да ли могу да коментаришем наш меч за бронзану медаљу. Кажу да није било лоше… У тој истој дворани „Пјер Кубертен” играо сам много година раније и то –бос. Била је то сензација, „Л'екип” је објавио моју слику на првој страни… У шали кажем да смо само Новак Ђоковић и ја стигли до насловне стране чувеног спортског дневника – сећао се Зоран.

Пошто је одлсужио војску био је у дилеми да ли да оде у Италију, и заради неку пару, или остане у „Спортским новостима” где је почео да „пискара”, и где су му понудили стални посао. Одабрао је ову друго.

Тако је наше новинарство добило можда свог најбољег информатора. Загребачки спортски дневник свакодневно је био пун вести са потписом З.П.

Многи новинари у београдским редакцијама свакодневно су добијали грдње од уредника зашто немају неку вест коју је, захваљујући Зорану, објавила конкуренција.

У старој доброј Хали спортова на Новом Београду на кошаркашким утакмицама Зоран је имао одштампану свеску са бланко формуларима за ручно уписивање статистичких података, јер у то време званична статистика није постојала. Зоран је то радио, отприлике, овако:

Кићановић- 2,2**,11,2**,01,222,*22,11,11,22….

„Двојке су означавале два поена, јединице погођена слободна бацања, нуле промашаје са линије пенала а тачкице промашаје из игре. На крају меча имао је проценте шута за сваког играча и цео тим…

Зоран је још по нечему био јединствен: ишао је на тренинге, редовније од неких играча! Имао је свуда отворена врата зато што никада није злоупотребио ничије поверење. Каже да су му Кића и Праја, у јеку највеће славе, рекли:

– Не мораш ништа да нас питаш, све што напишеш да смо рекли – потписујемо.

Такво је поверење уживао међу играчима… Објавио је на стотине ексклузивних вести, посебно се поносио кад је први у Југославији јавио да Бора Станковић постаје члан МОК.

А кад је 1991. добио позив да се прикључи екипи новооснованог „Спортског журнала”, није оклевао.

У новој редакцији мање је радио кошарку, али је зато добила одбојка. Његов спорт је полако, али сигурно кретао ка европском и светском врху.

– Поносам сам што је тада одбојка у „Журналу” сваког дана имала целу страну. Убрзо су дошле медаље и врхунски резултати, срећан сам што сам, макар као новинар, дочекао тако лепе дане за одбојку – каже Петровић.

Један је Зоран Петровић, српска спортска легенда.