На вест о смрти Зорана Петровића: Збогом „бандиту један бркати”!

Пише: Милан Симић

Нема, поштовани читаоци, више нашег ни Вашег Зорана Петровића, „бркатог бандита” из ћошка редакције „Спортског Журнала”, како смо му ми са фудбалске рубрике узвраћали, када би себи својственим, урођеним шеретлуком, Колета, двојицу Симића и остале, Зоки називао – „ћелавим бандитима”.

Човек коме је спорт ишао и од руке и од ноге, спорту је дао читавог себе и у другом делу свог невеселог живота, у коме није играо, већ је свеколику радост игре сугестивно и зналачки, преносио безбројним спортским зависницима.

Немања Ђурић, легенда Радничког са Црвеног Крста: Зоки, душа од човека

Немања Ђурић, легенда Радничког и југословенске кошарке, друговао је деценијама са Зораном Петровићем.

– Прва успомена на Зорана свакако је спортска. За одбојку знамо, али био је и изванредан фудбалер, а играо је и кошарку у Радничком. Кад ми је Бора Ценић саопштио тужну вест, баш сам се потресао. Зоки је био душа од човека – каже Ђурић.

Присећајући се новинарских дана нашег драгог колеге упитали смо Ђурића да ли је умео да искритикује другове у текстовима:

– Имао је меру за све. Био је невероватан. Кажем вам душа од човека.

Прича о нашем Зорану Петровићу, заправо је илустрована вишетомна сторија о одбојкашу, фудбалеру, хокејашу, кошаркашу, рукометашу...

Али, и о Зорану Петровићу, вишезначном новинарском посленику, сугестивном учитељу младих колега, трагачу са терена, али и човеку „сабирном центру” коме су, баш као и „деску” у редакцији, информације стизале спонтано, и кад их не тражи: од тренера, играча, клупских радника и сарадника, навијача. Јер, била је част нешто дојавити – Зорану Петровићу.

О одбојкашу Зорану Петровићу најуверљивије сведоче његови саиграчи од средине педесетих до 1973. кад је дефинитивно скинуо клупски и репрезентативни дрес, по којима у историји овог спорта тешко да би ико могао да му парира на месту техничара.

Миливоје Каракашевић, стонотениски шампион: Зоки је био спортиста и људина

Некадашњи велики шампион, касније и селектор, Миливоје Каракашевић, са тугом и неверицом је прихватио вест о смрти Зорана Петровића.

– Били смо велики другари. Било је то више од односа новинар – спортиста, јер једном велики спортиста је увек велики спортиста. Увек смо могли да се разумемо. Није дошао из нашег спорта, али је као новинар одмах ушао у све финесе. Било је задовољство бити његов пријатељ. Све Зокијеве извештаје и коментаре сам прочитао. Волео сам његов стил и начин писања. Уживао сам у томе, јер је пинг-понг радио човек, који је дубоко разумео срж спорта – рекао је Каракашевић.

Какву је фудбалску раскош Петровић крио у себи живи је сведок непревазиђени Шеки, колико је задужио кошарку знао је лично и легендарни Радивоје Кораћ, а какав је Зоки траг оставио у рукомету и хокеју, остало је записано у хроникама ових спортова...

Ми из „Спортског Журнала”, међутим, имали смо ретку привилегију да човека, који је спорту дао све, упознамо и као новинара који целог себе даје спорту, до краја, без остатка.

Јер, Зоран Петровић је био не само аутентична спортска громада него је, као уредник београдског дописништва хрватских „Спортских новости”, у тек оформљену редакцију „Спортског Журнала” 1990. унео драгоцено искуство стечено у новинама, које су важиле за угледну новинарску школу Југославије и од којих смо сви помало „крали” занат спортског новинарства. А и од новинара Зорана Петровића имало се шта „украсти”.

Душан Османагић, прослављени стонотениски стручњак: Зезали смо се „на велико”

Прослављени тренер и селектор, касније угледни функционер, Душан Османагић, о Зорану Петровићу говорио је, пре свега, као о свом великом пријатељу.

– Увек сам га сматрао највећим спортистом Југославије, а као човек, био је изузетан. Сарађивали смо још од времена кад је радио у Спортским Новостима, као дописник из Београда и касније од првих дана у Спортском Журналу. Међутим, та сарадња је увек превазилазила стриктно новинарско–спортске оквире. Морам да признам да смо се зезали на велико. Био је човек који разуме спорт и са којим сте могли да разговарате о свему. Свакодневно смо се чули. Чак и кад је отишао у пензију, није било прилике у којој сам био награђен, а да ме није позвао да ми честита. Пратио је све до последњег тренутка – рекао је Османагић.

Зато сада, кад се заувек опраштамо од људине спортске и новинарске, не сузимо за Зораном Петровићем у инвалидским колицима, или сенком од човека, коме је последњих година подмукли шећер злослутно загорчавао свакодневицу.

Не, у оку нам искри и искриће онај Зоран, сав од спорта, бркати „бандит”, који је и у нервозној, вечној редакцијској трци за догађајима и временом, увек био спреман да „сервира”, али и прими „серву” у виду какве масне шале.

Радили смо озбиљан, напоран посао, али памтимо године смеха, до суза, макар да је ту било и шала на граници „несланих”. Зоки је ту би ненадмашни инспиратор.

Тако смо у раду без радног времена, добровољно се лишавајући и слободног дана, уместо за шанком у „Шуматовцу” или „Грмечу” до преко потребног „одушка” спонтано долазили међусобним „зврчкама”.

Александар Шоштар, бивши ватерполо репрезентативац: Зоран је знао све

Александар Шоштар је играо ватерполо за Партизан, у време кад је Зоран Петровић пратио овај спорт за „Спортске Новости“.

– Мислим да је знао увек тачно све шта се догађа. И ко где иде, и да ли се нешто мења. Јак на речима, увек за спортисте. Причали смо небројено пута. И касније ,када је отишао у „Журнал“, имали смо одличну сарадњу. И сам врхунски спортиста другачије је знао да осети шта се догађа на терену – каже Шоштар.

Сад, а на функцији председника Спортског савеза Србије, Шоштар се присећа:

– Пре неколико година Зорану смо доделили „ Награду за животно дело“. Тада је примао честитке са свих страна, видело се колико је омиљен и цењен. Изгубили смо великог спортисту, врсног новинара и изнад свега сјајног човека.

Зоран је, као уредник одбојкашке рубрике, по правилу у редакцију стизао први, како би не само на миру буреком омастио уредно неговане бркове, него и да пре него што оживи редакцијска „кошница” телефоном сербес „обиђе” све изворе информација, покупи ексклузиве, али и припреми какву згоду или подвалу за колеге.

Таквог Зорана памтимо и жалимо, а таквом Зорану се сигурно сада горе радују и чекају га Коле, Остоја, Бата, Даба, Бобишка...