Доајен о доајену, Данило Шотра: Зоран Петровић = Спорт

Пише: Данило Шотра

Има томе скоро 60 година. Као гимназијалац, крајем педесетих, пратио сам све важније спортске догађаје, па и надалеко чувену одбојкашку босоногу шампионску чету оне старе, лепе и велике нам Југославије.

Замислите само: шампиони па босоноги!? Јесмо били поприлично сиромашни у то време, али не толико да прваци земље морају да играју босоноги.

Ех, какви су то дербији били, босонога чета са једне, а браћа Бојић, Крца Булатовић и Лаза Гроздановић са друге стране.

Као данас памтим Станишића, Рајачића, Гачанина, Лужанина и нарочито црнопутог млађаног, пар година од мене старијег Петровића. Уживање, радост права било их је гледати, тада још на велелепном стадиону Ташмајдану.

Ето, то су били моји први контакти са момком између чијег имена и уопштеног појма спорт слободно можете ставити знак једнакости!

Јер, касније мој велики пријатељ, колега и блиски сарадник, оличавао је у себи све оно што појам спорт доноси.

Наравно, оно најлепше у човеку, чега је, нажалост, у ова времена све мање. Да не понављам све оно изречено на овим ступцима ових дана Зорану Петровићу у част.

Пошто сам и ја добрим делом бића био спортски болесник, истина не у мери као Зоран, није чудно што су нам се путеви већ негде почетком, тј. седме деценије прошлога века укрстили, да би остали састављени све до понедељка, кад су ми саопштили болну вест.

Негде, пре отприлике пола века, почели смо и службено да се виђамо, пратили смо обојица разноразне спортске догодовштине, прихватили се једног од најтежих, али и најлепших занимања.

Остали смо у правом смислу те речи другарчине, виђали се такорећи свакога дана, на разним спортским догађајима или на чувеном Кораћевом ћошку удаљеном тек неку десетину метара од моје куће, па сам поред најчувенијег светског састајалишта пролазио такорећи свакога часа.

Живели смо тако најлепши могући живот обојица, стално заједно. Било је ту разних лепих и мање лепих доживљаја, сваки за дуго сећање. У смирај наших животних путева, судбина нам је саставила и писаће столове.

У мају 1990. обојица смо се сврстали међу осниваче садашњег апсолутног лидера спортске штампе, Спортског журнала.

Да не понављам, то сви знате, Зоран је био цар за одбојку, али је имао истакнуту улогу и у кошаркашкој рубрици, коју сам тада ја водио.

Многи од вас сигурно памте распеване извештаје мог великог пријатеља и сарадника из Истанбула, кад су његови црно-бели љубимци покорили Европу.

Тако је он учествовао у мом делокругу посла, али сам се ја реванширао неколико година касније, кад сам пратио његове вољене одбојкаше 1996. на Олимпијским играма у Атланти, наравно уз свесрдну Зоранову помоћ.

Тада је он, иако далеко од Џорџије, истински проживљавао сваки поен на путу плавих до прве олимпијске медаље и није сакривао понос што је много раније учествовао у њиховом рођењу.

Време неумитно пролази, смањује се списак спортских громада, пре тачно годину дана заједнички смо испратили нашу добру другарицу, спортску хероину Милицу Стојадиновић, сада смо остали и без човека чије име већ деценијама има потпуно исто значење као целокупан спорт, за нас маторе једне од највећих радости целе планете.