Одлазак великог квартета: Шта о опроштају од репрезентације кажу Маја Огњеновић, Јелена Николић, Јована Бракочевић и Сузана Ћебић

Квартет који је, као део Терзићеве екипе на Светском првенству у Јапану, сад већ давне 2006. године, започео ренесансу женске одбојке у Србији, како ствари стоје, опростио се од репрезентативног дреса.

„Ништа велико неће бити постигнуто без великих људи, а човек може бити велики само уколико је одлучан да то и постане” – казао је Шарл де Гол.

А одлучио је Зоран Терзић, селектор српске репрезентације, да те 2006. године херојима нације учини својих 12 одбраних.

На планетарном шампионату у земљи излазећег сунца, одбојкашице су „преко ноћи” оствариле чудо, успех о коме су генерације пре њих могле само да сањају. Попеле су се на победничко постоље и окачу бронзу око врата.

Од младих девојака жељних доказивања постали су велики људи, који су се до последњег атома снаге борили за национални тим, читаву наредну деценију. Колекција медаља у витринама бивала је све већа, као и заинтересованост девојчица да се баве игром преко мреже.

Препричавала су се годинама брилијантна решења Маје Огњеновић (32) у организацији напада, снажни напади тада младе и јаке Јоване Бракочевић (29), чврстина у игри једине праве интернационалке, Јелене Николић (35) и невероватне одбране, у то време потпуно непознате Сузане Ћебић (32).

Све оне су национални дрес са поносом носиле још 10 година, уживају у статусу репрезентације Србије, данас светске велесиле.

На последњем списку селектора Зорана Терзића, за квалификације за Светско првенство 2018, великог четверца нема. И иако је дугогодишњи кормилар наше репрезентације оставио заграду реченицом „никад не реци никад”, Огњеновићева, Бракочевићева, Николићева и Ћебићева, увериле су нас да је свему дошао крај.

– Моја одлука је, чини ми се била очекивана. Знало се и пре почетка Олимпијских игара, да у Рију завршавам – почела је причу Јелена Николић.

– Било је размишљања да завршим и 2011, после Европског првенства у Београду, али сам, да кажем на срећу, остала. Сада, када су се Игре завршиле, мислим да моје место више није ту, да треба да дођу неке нове играчице, које ће кренути ка Токију.

Као дугогодишњи капитен српског тима, Николићева је учествовала у свим највећим успесима репрезентације.

– Поносна сам што сам толико година била ту, што сам исратила три генерације, од те 2006. године, кад смо освојиле прву бронзу, преко златне европске медаље 2011, па до ове сребрне из Рија. Усхићена сам због одличја која смо освојиле, а ако бих морала да бирам, најлепше успомене вежу ме за прва два, са Светског првенства 2006. и Европског 2007! Тад смо направиле бум, који ни ми нисмо очекивале, бар не тако брзо. Увек смо биле перспективна генерација, али нисмо знале да ћемо за тако кратко време урадити нешто велико. Поносна сам на све, што сам имала прилику да играм за своју земљу, а то је нешто што је за сваког спортисту велика жеља – сабирала је утиске Николићева.

Те 2006. године, са којом је све почело, знало се да ће Јована Бракочевић бити играчица за велика дела. Висока, маркантна, снажног смеча, спортског гена, постала је страх и трепет за противнице и главно оружје свог тима. Ипак, после свих репрезентативних авантура, одлучила се за једну нову, посве другачију.

– Мој син Виктор је главни разлог због којег сам преломила да сам завршила са репрезентацијом. Као мајци ми је превише тешко да га оставим на неколико недеља, или чак месеци. Има девојака које су спремне да заузму моје место. Уосталом освојила сам медаље са свих великих такмичења и поносна сам на то, поготово на европско злато у Београду и олимпијско сребро у Рију – кратко и јасно образложила је Јована Бракочевић Канцијан.

Некако у исто време, репрезентативни дрес спаковала је и Јованина кума, Сузана Ћебић. А памтимо је још из 2006. године, када је као чигра скакутала по терену, враћала снажне смечеве и додавала пријеме, што јој је на већ поменутом Светском првенству донело и ласкаву титулу најбољег либера Шампионата.

– То су били наши сјајни почеци. Ја сам се и појавила у репрезентацији те 2006. године и некако на брзину ушла у репрезентацију и стигла до Јапана. Све после тога је историја, године радости и туге, године у којима је наша репрезентација стигла до места међу 10 на свету и ту остала до дана данашњег.

За десет репрезентативних година Ћебићева је одиграла 218 званичних утакмица.

– Поносна сам на сваку одиграну утакмицу, било је славља, било је и туге, али сам схватила колико је велика ствар носити дрес репрезентације, са таквим играчицама и у једној тако успешној генерацији. Остављамо иза нас, можда и још бољу, окићену олимпијским сребром и не треба бринути за будућност српске женске одбојке – закључила је Ћебићева.