ПЕЦАЊЕ: НЕ – фудбалским стадионима

Пише: Игор Јагличић

Нисам имао претерано лепо мишљење о одбојкашким мечевима на фудбалским стадионима, а искрен да будем, нисам га нешто много променио, ни после историјске приче у Варшави. Сопствени суд темељио сам на основу искустава из Копенхагена, Варшаве (2014. година), Куритибе.

Све је то (пре)гломазно за мали одбојкашки терен. Игра и играчи су мање битни. У првом плану је музика, плес, шоу-програм... За мене је то „Американизација спорта”.

Рећи ће мајстори маркетинга, па нормално, ту је новац. Разумем донекле, али ја ипак више волим спорт. О хладноћи, да не подсећам. О условима за игру, причали су одбојкаши. Дефинитивно НЕ одбојци на стадионима!

Вероватно је све то и овога пута изгледало импресивно крај малих екрана. Бројка од 60 и више хиљада људи, не виђа се баш сваки дан.

На срећу, ја сам у четвртак имао „сјајан” преглед ситуације, моје радно место је било под самим кровом, у голубарнику.

Не дају ми лагати драге колеге из Србије, које су на моју велику срећу били сведоци овог историјског меча, али мислим да ни они нису претерано много уживали у игри, стотињак метара далеко од терена, где често нисам могао да препознам који играч је освојио поен и ко је све на терену у том тренутку.

Добро, можда сам ја перфекциониста, можда сам био жртва чињенице да је то ипак новинарска ложа на фудбалским мечевима, где је све далеко веће, шире, другачије. Ја нисам имао утисак да се негде доле одвија жестока борба за велика три бода.

А било је лепо бити Србин те ноћи у Варшави. За то су најзаслужнији ови сјајни момци Николе Грбића, од којих већина, док куцам ове редове у аутобусу на путу ка Гдањску, спавају ту око мене и сањају неке нове победе. Учинили су ме поносним (и важним) по ко зна који пут и на томе им бескрајно хвала.

А мени остаје да се, као и пре три године када сам био на месту, надам да ће на једном спортском догађају у Србији, бити бар слична национална еуфорија, каква су Пољаци приредили у четвртак вече у Варшави.

Да сви бодримо неку нашу репрезентацију једнообразно обучени, да сви певамо неку нову навијачку песму у част оних који нам деценијама доносе највећу радост. Спортистима, зар не?