Још крајем деведесетих, кладионица је постала једна од главних занимација многих генерација у Србији. Наравно, сваки народ свуда са собом понесе своје навике, те су тако и наши исељеници на привременом раду врло брзо „освојили” и немачке кладионице. По доласку у Франкфурт и сам сам се са земљацима прво сусрео у кладионици. Језици са простора бивше Југославије у њој се могу сматрати „домаћим”, а догодовштине и доживљаји могу да послуже за наставак култног филма „Кад порастем бићу Кенгур”. Ништа мање битно за комплетну слику је и то да једино у кладионицама можете да запалите цигару...
Саговорник у једној од њих био ми је земљак који сам за себе каже да је пасионирани кладионичар, велики љубитељ спорта, при томе се и професионално бавио фудбалом. Из неких својих разлога желео је да остане анониман. Љубав према кладионици није понео „у коферима” из Србије.
- У Немачкој са краћим прекидима живим од 1995. Пасионирани сам кладионичар, не и страствени коцкар. Долазак овде ми је вентил од свакодневног стреса, прилика да се дружим са људима из свих крајева бивше земље, а и да мало побегнем од жене. Ово место у шали зовем и „Академија”, јер можеш да упознаш људе различитих профила - од професора до обичних „бауштелаца”. Такође, у Франкфурту је врло тешко ићи по ресторанима, јер ако нас тројица седнемо, тура пића је између 10 и 15 евра, а овде за тај новац можеш да пијеш „цео дан”. Поклапа се и са љубављу према спорту, има десет телевизора, па свако може да гледа шта хоће.
Ко су посетиоци кладионице?
- Највише људи долази са простора бивше Југославије, из Турске и Грчке... Имамо и једног Африканца који је редован.
Кладе ли се и Немци?
- Процентуално мислим да их има око 15 одсто. Немачка је уређена држава, овде људи имају посао за који су адекватно плаћени, троше новац на неке друге ствари попут путовања. Ми са Балкана од ничег желимо да направимо нешто, због тога се и кладионичарски бизнис на Балкану сјајно примио.
Има ли међусобног пецкања између Срба, Хрвата, Босанаца?
- У кладионици нема простора за емоције и национализам. Пре свега волимо спорт, понекад може да се деси да се мало пецкамо. Чешћа су пецкања међу Србима када играју Звезда и Партизан, као и код Хрвата када се састају Динамо и Хајдук.
У немачким кладионицама дозвољен је мањи број комбинација, него у Србији?
- Минимална уплата је два, максимална исплата је 25.000 евра. На тикету можеш да имаш максимално 25 утакмица. Не може да се спаја више стрелаца на кошаркашким утакмицама на једном тикету, него морају појединачно да се играју у синглу. У Немачкој не постоји „икс” у кошарци, рачуна се победник у продужетку, кец и двојка се се признају и након додатних пет минута.
.jpg)
Наш саговорник истиче да он као и већина посетилаца воли да се клади уживо и то на егзотичне лиге попут вијетнамске. На молбу да нам каже савет о Бундеслиги, одговара:
- Слаб сам ја саговорник по том питању. Мој савет је да избегавају Бундеслигу, као и Цвајту и регионалне Лиге. Ако изузмемо Бајерн, овде свако сваког може да добије. Класичан пример је Ајнтрахт, знате колико га људи воле овде у Франкфурту и покрајни Хесен. Али, реално није велики тим, пуно играча долази и одлази, ове године је екипа солидна, али је „смрт” за кладионичаре. Два пута код куће губи и два пута у гостима добија. Мислим да ће Келн да испадне, јер има лошу екипу.
Истиче да слабо „ставља паре” на Звезду и Партизан...
- Мислим да ће Звезда победити Келн у Београду. Партизан слабије пратим, али кад су играли Партизан и Напредак квота да Крушевљани први дају гол била је 30. У току 40. минут, Напредак са играчем мање, а један наш земљак, „искусни” кладионичар вели „квота мора да се поштује”, стави пет евра. Напредак га даде у 42. и човек узе 150 евра.
Иако за себе рече да је слаб прогнозер за Бундеслигу, типовао је да ће шампион бити Бајерн. Искусни кладионичар на питање ко ће бити прваци у „лигама петице”, каже:
- То можете и без мене да погодите, без већих проблема. У Француској ПСЖ, верујем у Реал без обзира на лошији старт, а у Италији је неприкосновен Јуве. Једина дилема везана је за Енглеску. Мислим да Челзи и Тотенхем неће доћи до трофеја, ако бирам између два тима из Манчестера, онда је то Јунајтед.
А прваци на просторима бивше СФРЈ?
- Босанску и македонску Лигу не пратим. У Србији првак ће бити Звезда, игра одлично, има три странца који праве разлику. Партизан је добар тим, али ми се чини да има неке унутрашње проблеме. У Хрватској типујем на Динамо, иако волим како игра Ријека. А у Словенији - Марибор је испред свих.
За многе кладионичаре кажу да причају „ловачке приче”. На питање колики му је био највећи добитак наш саговорник одговара:
- Мој највећи добитак је 1.200 евра - каже показујући нам један од зидова са окаченим тикетима - Онај зид зовемо „Хoл оф фејм”. Најдражи тикет припада једном нашем момку који болује од Дауновог синдрома, али може да се стара сам о себи. На два уложена евра добио је 21.000.
У Србији не прилази клаџи
Кад одете у Србију посећујете ли кладионице?
- Нећете веровати, не. Једноставно, као што сам вам рекао кладионица ми је хоби, бег од свакодневице и проблема које сви имамо. Пре свега волим спорт и дружење. Не мали број пута се десило да овде у кладионици упознам људе који су ми помогли да завршим и неке свакодневне послове. Када дођем кући у Србију волим да уживам са фамилијом и пријатељима.
Светиње Ђоковић и кошаркашка репрезентација
Има ли нешто што не волите да играте?
- Две ствари у српском спорту су му светиња - Новак Ђоковић и кошаркашка репрезентација. Они су симбол нашег спорта и на њих се никад не кладим, придржавам се златног правила да кладионица не трпи емоције.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.