Пенал: Велики брат Тавамба

Пише: Зоран Стојадиновић

Играли су у Партизану мајстори фудбала, префињени техничари, врсни голгетери, мрежу чували вансеријски голмани.

Али, од времена Милутина Шошкића Партизан није имао голмана какав је Владимир Стојковић, нападача као што је Леандре Тавамба, или отkад су Нађ и Дуљај престали да играју – задњег везног сличног Луизу Евертону.

Чудесна дела Великог Владимира већ су исписана у Партизановом овогодишњем путопису кроз Европу, али ни оно што је радио горостасни Тавамба не завређује ништа мању пажњу.

За главу виши од свих, међу саиграчима и противничким фудбалерима делује попут момка који је у основној школи три пута понављао разред па сви у њега гледају као у старијег – великог брата.

Разлика је само што Тавамба није понављао ниједан разред, напротив, најбољи је Партизанов ђак на европском школовању.

Ваздушни дуели за Тавамбу су као за високог кошаркаша закуцавање. Ниједан није изгубио. Међутим, и на трави је бриљирао као у ваздуху.

Окружен и по тројицом албанских фудбалера, контролисао је лопту у стилу легендарног капитена Саше Илића, дистрибуирао је као некад Предраг Мијатовић, у шеснаестерцу био опасан као Клео у најбољим данима.

И нико му ништа могао није све док га Мирослав Ђукић није заменио да би добио заслужени аплауз и уз овације испраћен с попришта битке у којој је за главу и по игри био изнад свих. Можда чак и од бриљантног Евертона...