Вигњевић о успону мађарског фудбала: Иду полако и успеће на том путу!

И то у Мађарској, модерном фудбалском „тигру” средње Европе, чији се неслућени раст и надирућа офанзива не окончавају 2016. године, учешћем на континенталној смотри најбољих репрезентација.

Оивичена линијом успеха у Црној Гори и Мађарској, мистична прича Небојше Вигњевића, јануара 2018, у очекивању пута у Будимпешту, изгледа сасвим нестварно!

Од Ујпешта, великог клуба скромних домета у времену данашњем, за четири и по године, направио је фудбалску фабрику запаженог имена. А од себе – писца клупске историје.

– Немамо строгих такмичарских императива. Здрав амбијент и јасан клупски план остављају нам дозу конформизма у школовању талената, довољну за искорак напред. Отуда и задовољство клупских финансијера, породице Душетелет, напокон и наш мандат орочена на, и за мене, изненеђујућих пола деценије – шеретски, у препознатљивом стилу, као и у данима кад је покушавао да се пробије на домаћем тлу, сумира Небојша Вигњевић.

Недостаје ми успех у Србији

Делује да сте миљама далеко од повратка у српски фудбал?

– Тако, некако, изгледа. Недостаје ми успех, сличан оном у Црној Гори и Мађарској, у мојој земљи, али немам намеру да мењам стазу којом корачам. Велике су шансе да већ на лето променим средину и закорачим у Енглеску или Белгију...

Говорите у множини, из куртоазије, или имате посебан разлог?

– Нисам усамљени српски Мохиканац у Ујпешту. Уз мене је четири године кондициони тренер Милош Богићевић, Предраг Роган је у 2017. оставио дубок траг, поверење месецима завређују физиотерапеути Жарко Миловановић и Милош Настић. Вредимо, очигледно, зато нам се и верује. Само један тренер, освајач седам трофеја, био је дуже од мене у Ујпешту!

Колико се фудбалска Мађарска променила у непуних пет година, од кад сте тамо?

– Много. Наоко, сад је то идила, земља са седам стадиона стандарда Лиге шампиона. Ускоро ће их бити 12! Репрезентација се после 40 година домогла ЕП, уздижу се и домаћи фудбалери, али целу причу не прати адекватан квалитет. Свесни су Мађари да је то процес, вертикална и хоризонтална линија. Иду полако и успеће на том путу.

Како?

– Држава, на пример, стимулише форсирање младих мађарских фудбалера. За сваког, рођеног 1997. и млађег, ангажованог 90 минута по мечу, сваки клуб добија по 10.000 евра! Ујпешт их има осморицу и ето економске логике...

Жалим што нисам победио Марка Николића

Жалите ли за победом над Видеотоном и Марком Николићем?

– Наравно! Тријумф над Видеотоном, најјачим клубом Мађарске, има огромну тежину и обезбеђује барем мирних месец дана... То се памти! Не бих да се то тумачи као моја жеља да надиграм Николићеву екипу, већ противника Видеотоновог реномеа.

Не хајете што вас нема у Европи?

– Пратила нас је трогодишња забрања играња у континенталним такмичењима. Нема је више и трудићемо се свим силама да напокон загазимо у зону европских квалификација. Мада, за ове године упоредо, куп трофеј и једно финале нису за бацање.

Какав је статус наших фудбалера у модерној ери Мађарске?

– Држимо се... Ујпешт има четворицу Срба и Црногораца. Голман Пајовић се доказао јесенас и мене изненадио квалитетним одбранама. Не чуди што је међу тројицом најбољих голмана лиге. Знао сам, из дана у кулском Хајдуку, колико вреди Пауљевић, што је доказао ове сезоне. Са Мијушком Бојовићем сам увек одлично сарађивао, а у победничку црту сјајно се уклопио и други Црногорац – Бојан Санковић.

Можда је и то објашњење зашто наша памет и копачке дају посебан тон експанзији најпопуларнијег спорта у северном суседству?

– Слажем се! Увек сам полазио од себе и девизе да у иностранству представљамо себе и нашу земљу. Увек ћемо бити странци и зато је наша обавеза дупло већа. Само један странац може да подигне, али и уназади 20 сународника! Можемо лоше да играмо, да нам не иде и све да нам опросте! Оправдања за лоше понашање, ипак, не сме да буде...