Веселин Вујовић: И са милијардама био бих обичан човек

Док сам као дечак читао мит о Ахилу, увек сам се смејао како је погинуo. Парис га је погодио у пету. Захваљујући тој бесмисленој смрти, медицина је добила израз Ахилова тетива. А ја сам власник једне од тетива, која је тренутно на ремонту.

Нисам случајно почео ово моје писање за Дугу причом о Ахилу.

Не желим себе и своје мишиће да преувеличавам, али сам као део екипе, као првак света и олимпијски победник, сврстан у готово митске личности.

Колико сам само пута читао оде о нашим мишићима, о неухватљивом Исаковићу, о луцидном Мркоњи, Вуковићу који на леђима носи три играча, Башићу који неустрашиво гледа пеналџију у очи, о мени као диву.

Сада лежим са гипсом на нози и размишљам о свему.

Мени је пукла тетива кад ме нико није нападао, неухватљиви Миле ће застати кад прође згодна девојка, Мрки се збуни кад види колаче, Вук се плаши промаје, а Башко размишља да га пеналџија не погоди у главу.

Сад пишем за новине и верујем у све што бележим. Тако сам веровао да се и мени не може ништа догодити.

Мене су противнички бекови бацали са два метра висине на леђа. Па сам устајао, обришем прашину, протрљам руке да скинем зној с дланова и наставим. У Црвенки ме Мишковић тако гурнуо у прса док сам био у скоку да је цео стадион занемео.

Излетела ми је кост на руци.

Кроз кожу.

Сећам се кад ми је пукао мишић после јурњаве у контри са Брантом. Ударац коленом у бутину. У Љубљани ми је Празник стао на ногу и нисам играо у финалу Купа шампиона против Дукле. Изгубили смо.

Кад Рус крене на тебе, просто ти дође да одустанеш од борбе. Наравно, ако ниси члан ове наше репрезентације. Испред тебе је човек висок два и пет, тежак више од сто килограма. Жели да те згроми, да те уништи. Заиста је тако.

То је у психологији играча који не може да прихвати пораз, а програмиран је само на победу. Прво покушава да ме спречи играчки, а наставак је да ме онеспособи...

Годинама сам студирао играче који ме фаулирају.

Нема ту махиналних радњи. Сваки потез је код школованих играча простудиран, школују се они и за овакве ствари. Ја им гледам фацу. Очи их откривају. Неко слегне раменима кад  прими гол. Али, имаш оне који опсују и кажу:

„Нећеш други пут“.

Али, мени ни такви насртаји нису ништа могли, јер сам био одлично припремљен. После повреде звао ме Покрајац и рекао ми да нико није могао да ме повреди осми мене самог.

Уочи повреде био сам рукометаш са највећом ценом на свету. Није лепо помињати цифре, јер има људи који једва састављају крај с крајем. Кад ми је пукла тетива, прво што сам помислио било је да више неће бити рукомета.

А то је за мене као да ми неко живот одузима.

Одмах је дотрчала супруга. Знам да сам јој у амбулантним колима причао како неће бити Барселоне, нема сунца, нема више олимпијада. Онај див из новина је тада плакао. Часна реч.

Причао ми је др Небојша Поповић, легенда рукомета, човек који ме је оперисао, да се враћају играчи после повреде тетиве.

Причао ми је раније о томе, а сада би сигурно прескочио део приче о томе да после повратка већина иде силазном путањом.

А ја сам те ноћи, после пуцања тетиве, сањао како седим на клупи за резервне играче и како ме Аца Павловић уводи да онако с гипсом пуцам пенале. Нисам ни један промашио.

Играћу рукомет, сигурно.

Нећу можда моћи оволико да гризем као до сада. Већ сам размишљао како ће изгледати  тај мој поновни сусрет са Шапчанима. На јесен идем у војску, таман кад почнем са лаким припремама. Онда ћу долазити, као сада Башко, из војске и играти у Купу шампиона.

Биће то сусрет са Шапчанима после дуге паузе. Нећу се залетати, да не изгорим. Направићу неколико добрих додавања, дати два-три добра гола. Само да не изгорим...

Три недеље после повреде, онако са ногом у гипсу, први пут сам отишао на тренинг. Сви су потрчали према мени, људи су одмах донели две столице, једну за мене, једну за ногу у гипсу. Због њих нећу смети да изгорим.

У ствари, тужно је то што ће неко рећи да више никад нећу бити онај стари Вујовић.

Са 26 година нећу бити стари Вујовић!

На западу се то другачије гледа. Послован свет. Ћути, проматра и рачуна. Добићу исту цену као и сада, с тим што ће ме осигурати код осигуравајућег друштва на исту цену. Ако ми се нешто догоди, новац остаје мени, а они наплаћују од осигурања.

А све то могу бити само лепи снови… Шта ако не будем могао да играм? И о томе сањам. Онда помислим како сам кренуо као дечак из Цетиња.

Дошао сам из породице у којој сам и глад осетио. То није срамота. Постао сам добар играч, добио стан, супруга се запослила...

Ко зна да ли бих данас уопште имао посао, да ли бих живео код газдарице.

Мени су се већ испуниле неке жеље. А ако не буде више рукомета, добићу тренерску диплому и тренираћу јуниоре. Имам посао трговачког путника. И тако ће бити пуна капа. А можда и празна…

О томе још не сањам. Кад ме баш такве мисли ухвате, „измислим” да ме жуља гипс и одмах се пробудим.

Други кажу да сам пре повреде вредео пола милиона долара. Испред мене су два пута, сакривена испод гипса: бити милијардер или обичан човек?

А ја знам да бих и са милијардама био обичан човек. Мени треба толико да могу да заменим кола кад осетим да стара попуштају, да не питам колики је пансион кад одем на море.

Читам у новинама како се новинари питају да ли је сада пала цена Металопластици? Ако испадну у наредном колу, био ја ту или не, цена пада. Код нас су Борац и Инфостан већ показали да смо рањиви. Тврдим да Европа у једном клубу нема таква четири аса као што су Башић, Мркоња, Портнер и Кузмановски.

Можда ће тек сада кад мене нема засијати пуним сјајем?