Почетна / Кошарка / Партизан

Величковић: Нико нема оно што имају српски клубови, поготово Партизан, публику која разуме кошарку

Новица Величковић препун позитивних утисака после две недеље рада анализира актуелни тренутак црно-белих
ФОТО: И. Веселинов

Спортски центар Корн на Душановцу база је Партизана већ скоро пуне две недеље. Врхунски услови, велика мотивација, сјајан амбијент и како Новица Величковић каже, све пуца од рада. Баш како и треба да буде када се прича о највишим амбицијама.

Капитен црно-белих одлично зна како се кују трофеји. Са Партизаном их има 11. Три пута је био шампион АБА лиге, пет пута Србије и три пута подигао је Жућкову левицу, рачунајући и ону из прошле сезоне. А сада жели да тај низ настави.

Оно што осећа после уводних тренинга, даје му веру да ће се управо то и догодити.

- Корн је комплекс састављен од два балона. Један је за фудбал, други за кошарку и тај други део закупио је Партизан за своје потребе. Тако да можемо да радимо када год хоћемо и колико год хоћемо. То је велика промена у односу на нека ранија времена. По први пут имамо своју базу, односно место где можеш да дођеш пре тренинга и останеш после. Играчи то користе. Током припремног периода то је донекле и под морање, али сви самоиницијативно имају добру енергију. Све то добро изгледа, што се тиче жеље за радом и доказивањем - почео је причу Величковић.

На почетку припрема обично је кондиција у првом плану, док црно-бели комбинују рад на снази и кошарку.

- Постепено улазимо у тактичке замисли, а поред тога са Сеадом Крџалићем радимо на физичкој спреми. Ради се студиозно и плански. Кроз рад на терену можеш да изградиш неку кондициону базу, али Сеад форсира и све вежбе снаге, координације и све остало што је потребно.

Партизан практично од првог дана ради у пуном саставу. Поред староседелаца ту су Загорац, Николић, Пејџ, Лендејл и Гегић.

- Доста смо млад тим, доста је играча жељних доказивања. По годинама, мени СУ најприближнији Гагић и Банџа Си, а остали су све до 25, па на доле. Јасно се осећа конкуренција и позитивна енергија. Из искуства знам да, када год постоји нека борба за место и доказивање, то увек донесе нешто добро. Помера се граница из тренинга у тренинг, тако да то све обећава добре ствари.

Без тимског духа нема ни успеха. А с обзиром на број промена и младост, за Партизан је важно да се што пре сложе коцкице.

- Тимски дух се гради сада, али и целе године. Он може и лако да се наруши. Ипак, ако се гаји од самог старта, ако постоји та нека здрава атмосфера и да се између играча јави заједништво. Да се играчи друже и ван терена, што они раде. То само може да расте. Већ сам рекао на окупљању. Млади играчи нису свесни колико могу и то може да им буде највећа предност. Ако буду све време померали своје границе, као што смо ми својевремено чинили и постајали свесни да можемо да играмо са свима, макар то био најскупљи и најбољи европски тим, сигурно да могу да направе добру причу. Све је на њима. Али и на мени као најстаријем да им на неки начин покажем пут и значење играња у Партизану. Да им помогнем да се лакше носе са великим притиском који иде због играња у црно-белом дресу. Биће борбе са тим, али младост је на њиховој страни.

Партизан жели што пре да се врати у Евролигу и то је из клуба јасно речено. Са тим у вези место у плеј-офу АБА под императивом.

- Партизан жели оно што треба да буде и што је увек био, а то да буде најбољи бренд балканске школе кошарке. И наравно, да се врати у најјаче европско такмичење. Партизан је такође увек био клуб који је избацивао асове који су одмах могли да имају јако битне улоге у новим срединама, великим европским клубовима и НБА лиге. То је оно што Партизан жели и где мора да се врати.

Након посла који су клубови АБА урадили током лета, утисак је да су сви отишли корак напред.

- Нико нема оно што имају српски клубови, поготово Партизан. А, то је публика која разуме кошарку, даје подршку и која може да помери границу. Шта други раде, то је сада мање битно. Треба гледати себе и радити, али без еуфорије. Преко ноћи се ништа не може. Да не прескочимо неки корак, па да се вратимо два назад и тапкамо у месту – истиче Новица Величковић. 

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ercov
Imam prijatelja koji je okoreali zvezdas ali u kosarci navija samo za Partizan, tako je bilo u staroj Jugi, novoj Jugi, Srbiji i Crnoj Gori pa evo i danasnjoj Srbiji, tacnije, sa pojavom Kice i Praje. Kaze covek, volim kosarku.
HOOLIO
Odakle partizanu publika Novice!?
erik
Ovi iz Zeleznika vicu GOOOOL kada fmp postigne kos.
Srki
Partizan Srpski???? Nešto nisam siguran gde je osnovano Jugoslovensko sportsko društvo(Zagreb)
Tajson
To je teorija vašeg ''maga'' Milojka Pantića, koji uzgred rado putuje u HR...
srbijanac
cudo se desilo samo partizanovi navijaci se bolje razumeju u kosarku...
nemam pojma
ODUVEK!!! To je publika koja je uglavnom iz Zemuna i Novog Beograda, pored Hale sportova, oko starog Merkatora i Fontane, gde se nekad igrao najbolji basket. Kasnije se to širilo ali na početku je bilo tako. Tek u drugoj polovini sedamdesetih su došli ovi organizovani, sa zastavama, od kojih se ne vidi utakmica, koji su stajali sve vreme, neki okrenuti leđima igralištu, što je bila besmislica. Pre svega se volela košarka kao sport, a posledično tome i Partizan, koji je imao uvek avangardnu igru, avangardne trenere, i mlade igrače velikih talenata. Nije se jednolino pevalo već je navijanje pratilo igru. Zviždalo se i negodovalo kad protivnik ima loptu, slavilo posle zakucavanja i lepih koševa, uglavnom zviždalo sudijama, nenaklonim po običaju Partizanu. Najneomiljenije sudije su bili Obrknežević, Fleka Petrović, Matijević, Grbac, Belošević, Rems, posebno prva trojica nabrojanih.
Nula
Eto pantera-srbijanca- koji se razume u kpsarku i koji se prvi javio na vest o Partizanu. Po tome se vidi da i vas nekoliko navijaca fmpea poznajete kosarko, a to je samo zato sto pratite instituciju zvanu Partizan,

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.