Они не продају “мачке у џаку” и код њих су навијачи на трибинама, никако у канцеларијама

Србин број један на мађарским листама. Човек од поверења, мајстор заната и тренер од речи. Небојша Вигњевић, са одавно срушеним баријерама у биографији, устоличен пре пет и по година у Будимпешти, могао је прошлог лета да мисију у Ујпешту огласи – успешном!

Није се, ипак, ограничио на актуелни тренутак, иако је уз куп трофеј и треће место, исписао најбољи клупски резултат у последње две деценије. Ујпешт, клуб са 32 трофеја, има снагу да настави раст.

Ујпешт се профилисао на мађарском тржишту.

– Не продајемо мачке у џаку. Македонац Енис Барди је у Левантеу, школовао се у Ујпешту, клуб је зарадио скоро два милиона евра од њега... У Касимпаши је Ембаје Дијање, после три месеца и 11 голова у десет мечева, отиснуо се у Кини и сада у Турску. Постигао је у актуелној сезони 20 голова за турски тим. Дијара је у Ленсу, прича се да ће у Селту... Мађарски фудбалери имају привилегију да играју код куће, лепо зарађују и углавном немају амбицију да се отисну преко границе. Изузеци су селидбе Крстијана у Минхен 1860 и Јозефа Виндекера у Левадијакос.

Какав „статус” имају навијачи у Мађарској?

– Ујпешт је велики клуб, као такав има иза својих леђа навијаче, корективан фактор, спреман увек да нам помогне и буде ветар у леђа. Чак и данас, незадовољни променама грба и још неким решењима, упорно бодре екипу. Уз Хонведове и Ференцварошеве, наше присталице су најверније. О вођењу клуба и сличним глупостима, нико не размишља... Навијачима је место на трибинама, никако у канцеларијама! А, свакако морају да се поштују.