ПОГЛЕД С ЧАИРА: Шта ће нам лопта?

Пише: Тома Тодоровић

Иако су пут Естоније прошлог уторка кренули с много оптимизма и  решеношћу да добром игром обезбеде квалитетан резултат за реванш у четвртак, тамо ни нашта нису личили.

Најмање на јаку и екипу која је најављивана за велике домете. Због тога је у фудбалском Нишу и велико разочарење и незадовољство и с много зебње се сада говори о узвратној утакмици.

За Раднички, то није фраза, није све изгубљено. Има велику шансу да надокнади минус од два гола и буде свеукупно бољи од Естонаца, у другом клуб дочека на Чаиру реномирани Ајнтрахт из Франкфурта.

Али, неће успети у томе уколико се у темељу одмах, без одлагања нешто не промени у игри новог тима, у схватањима играча. Али, наравно, и у потезима тренера Сима Крунића.

Кривица за пораз и надасве катастрофално лошу игру Радничког је колективна - и код играча и у стручном штабу.

Оправдања можда има у великом броју нових фудбалера, који су у Раднички стигли овог лета, у мало времена проведеног заједно на припремама и још мање за уигравање најбољег састава.

Факат је да су на Чаир стигли фудбалери и са искуством и великим знањем, играчи који су много пута у прошлости у клубовима за које су играли доказали потенцијал и вредности, али у Талину је мало ко од њих то и потврдио.

Много се више очекивало, осим изванредног голмана Николе Петровића, донекле Стефана Ђорђевића и повремено Тараса Бондаренка, остали су подбацили у Естонији. Играли безмало 90 минута по систему „шта ће лопта код мене”.

Нико није желео да преузме одговорност и чуди да су се и најискуснији у статичној игри уклопили у монотону и незанимљиву фудбалску представу, без жеље да нешто промене, да се докажу и повуку остале.

Као да је комплетна екипа Радничког чекала да се утакмица заврши без голова!?